reč/ slika.

kruna od maka.

819a31237876a18fd33a4124058f52dd--watercolor-poppy-tattoo-poppies-tattoo

Na horizontu beskrajnih pejzaža njegove postelje,

u grimiznim noćima bez neba, zarivam lice u jastuk.

Dezorijentisanim pokretima i mimikom, pozivam te,

prošetaj kroz mene kao kroz polje žita. Slobodno!

Žetveni mesec je otišao na zasluženi odmor,

pokošen srpom mlade oktobarske večeri. U tišini!

Mi, skriveni paučinastom zavesom slasnih ugriza,

skriveni od sveta i zaborava. Posustalih mišića,

posrćemo nespretno ka raspletu i vrhuncu još jednog čina.

Nosim tvoje mirise u novi dan, prospi se po meni,

toplo i sa osmehom olakšanja. Suludi osećaj pripadnosti,

kao i svaki davljenik koji oseti sigurno tlo pod stopalima.

Izbacilo nas more na obale novootkrivenog ostrva,

mekih, mirisnih, pamučnih plaža u senci tvog pogleda.

Tu gde smo, bol prestaje, a mi ponosno nosimo na čelu

venac od maka umesto krune. Crvene bulke koje plamte.

Ponosno nosimo snove u trepavicama, slabost u kolenima.

Advertisements

sezona čaja ili kako preživeti jesen.

13da231c18f48d2405cc70685c038f60

Tabani svrbe za pustolovinama, Sicilija mi je i ovaj put izmakla pred nosem. Mediteran, epski Palermo i pogled na nepredvidivu Etnu. Septembar je bio, pa prošao. Leto tek što sam ostavila iza ugla, još uvek nosim njegovu toplinu i mirise na koži kao i po koji izbledeli pramen kose viška, a noć je već duža, nekad i predugačka za moj ukus. Probudim se umorna od te duge šetnje kroz muzej snova. Izgubila sam se i to tamo gde se najmanje očekivalo. Jesen je nekako uvek bila moj teren. Izašla sam iz koloseka, ili polako ostavljam mladost i polet za sobom. Postajem kao i drugi, uz sve mrzovoljno režanje na kišu i vetar. Prsti se smrznuto uvlače u rukave i najradije bih ostatak svog života provela u sivom ćebetu. Kafu je zamenio Čaj, i to je poslednja činjenica da je leto zaista otišlo, i da se ove godine neće vraćati. Postala sam jedna od onih Earl Grey persona, uobraženo ne progovaram bar dva sata posle buđenja. Lažem da sam tek sad ustala! Cenim te sitne trenutke tišine i nedodirljivosti, dok mi se nepce natapa aromom bergamota. Nedeljom u podne ćutim, jer imam svet na dlanu i strašću slomljeno telo. I slike se vraćaju kroz prvu jesenju maglu. Te slike su samo moja remek-dela, i sebično ih čuvam. Umem od njih da se naježim od glave do pete. Ispijam toplu šolju slasti i bola. Uživam u svakoj njenoj kapi. Po prvi put nešto znam, i prihvatam to kao žena. Rutinski me voliš, određenim danom u nedelji kad nađeš vremena, propušten dan u planeru. Kad imaš potrebu da budeš voljen. I govorim u sebi, koliko god kratko da traje, bar je iskreno. Bar je stvarno. Evoluiram, prerastam sujetu kao neki iznošeni kaput. Bacam je u stranu, za prodaju ili na poklon. Oktobar je sezona ispijanja čaja, starih italijanskih filmova, i čarolije ispod pokrivača u sitne jutarnje sate pre petlova. Sve te stvari u sebi nose dovoljno topline da od njih živim dok me prvo sunce ne poljubi u čelo krajem meseca Marta.

reminiscencije neke druge jeseni.

tumblr_m74dovpgn11qhby6so1_1280

Ima u životu onih momenata kada čovek ispusti sebe, pa se razbije, sa gorčinom prevare na usnama. Povuče se, i pusti na pozornicu srca zaglušujuću tišinu da zapeva danima, mesecima… Dok se godišnja doba smenjuju, i leto preko noći vene. Postoje te neke noći posle kojih bi trebali da promenimo ime jer zaista više nismo isti. Posivi po neki važan deo u nama, posivi do pepela i prvi vetrovi ga raznesu u krošnje koje Jesen polako okuje septembarskim bakrom. Malo manje smo dotadašnji mi, malo više stranci i po koja bora više ugravirana u zamišljenom čelu. A i ja, prestala sam da čekam na nešto, na nekog i skupljam delove sebe koje još mogu sačuvati od vremena. Sve je u mojim rukama, a čekanje na nečiju ruku je pusta bajka u koju ni deca više ne veruju. Bila je samo jedna ruka. Moj neobuzdani melanholik i ja. Nedostaju mi pogledi kroz okrugli prozor tvog stana na užurbane ulice velikog grada, i silina buke kojom je taj grad disao bez sna, bez predaha. Nedostaje mi Šopen, zvučao je drugačije uz tebe, manje tmurno, i toplije. Kako smo samo znali da ćutimo uz njega. Priznajem, kao i svaki zavisnik, živim na oštrim krhotinama sećanja na Onaj život. I bolu me, povređuju, i seku, prolivaju me. Izborim se, neko vreme, a isto tako im se rado vratim. Svi kojima sam dopustila da me upoznaju, gledaju me i čude se u isto vreme, i dive na neki sadistički način, a na licu nose pitanje kako posle svega uspevam ostati nasmejana. Ne samo ja, svaki bi čovek morao da nauči kako uspomene sačuvati od zaborava. Sačuvati onu samu esenciju svega lepog kroz šta nas je život vodio, sa čim nas je susretao. Sve divne ljude, umilne pejzaže, tanane tonove! A kada nastupe momenti kojima tišina ovlada, jednim lakim pokretom otvoriti prozor i pustiti da nas preplave svi uzvišeni doživljaji koji nas vibrirajuće prožimaju. Eto zašto se i dalje smejem i ne popuštam. Uvek imam zbog čega da nastavim dalje, i čemu da se nadam. Prve kiše nisu razlog za povlačenje, ako znamo da je miholjsko leto pred nama. I nazdravljam za sva prošla miholjska leta u Oktobrima. Blede na crno-belim fotografijama, ali zrače tako jasnim spektrom žetve u mislima. Miris zemlje, cimeta, i kukuruznih polja u njegovoj kosi i dalje bridi na vrhovima mojih prstiju. I sečem svoju kosu, gotovo ritualno u to neko vreme jer želim da budem onakva kakvu me je znao, želim da mi prijatelji udele po koji kompliment da sa svakom Jeseni izgledam mlađe. Devojčica sa oronulom dušom starice kojoj je sve već viđeno.

Twin Peaks: sezona 3 epizoda 8

118c5c602573757f5ab4ac70fbb0d60b

Priča se nadovezuje na radnju iz prethodne epizode, nakon što je Kuperov zli dvojnik (doppelganger) pušten iz zatvora u pratnji Rej Monroa. Sve ide svojim tokom do šesnaestog minuta epizode. Tada dobijamo klasičnog Dejvida Linča u svojoj punoj snazi i slobodi. Po meni, ove epizoda bi trebala da nosi podnaslov ‘Priča o nastanku BOB-a’. Linč nas kao gledaoce retrospektivno vraća u prošlost. Odbrojavanje i detonacija. Triniti test je prva proba nuklearnog oružja izvedena u SAD 16. jula 1945. godine. Ovaj test odigran na pozornici mesta Vajt Sands (Novi Meksiko) je početak atomskog doba. Ako uđemo u neku dublju analizu sa poetske strane mogli bi slobodno reći da je taj događaj kraj doba nevinosti i da je čovek njime pustio zlo u Svet. Možemo da poistovetimo ovaj događaj sa otvaranjem Pandorine kutije. Slikom se vraćamo do čuvenog dragstora-benzinske pumpe (convenience store) koji nam je od ranije poznat. Vidimo da ga naseljavaju natprirodna bića ili zli dusi koji nose oblik prosjaka lutalica (woodsman). U noći ekspolozije na tom mestu među njima dolazi do velikog komešanja i gužve. Možemo da naslutimo iz njihovih pokreta da čekaju na nešto. U sledećoj sceni vidimo žensku siluetu koja lebdi u praznom prostoru tj. apsolutnom crnilu i iz usta izbacuje želatinastu tečnost u kojoj se nalazi hrpa nečeg nalik jajašcima, kao i sfera sa BOB-ovi likom. Na tom mestu, i tada BOB prvi put dolazi na pozornicu tačnije ulazi u svet Tvin Piksa. Eksplozija jenjava, i slikom se vraćamo na već viđenu scenu okeana. Znamo da se taj krajolik nalazi ispod Crne kolibe. Ljubičaste nijanse preovlađuju i jedini zvuk je šum talasa. Kroz scenu okeana približavamo se ostrvu na kom se nalazi gigantska futuristička građevina glatkih zidina. Linč nas uvodi kroz maleni prozor na toj monumentalnoj građevini u sledeću scenu. Crno-beli predeo, soba, žena (Senorita Dido) koja sedi na sofi i sluša muziku sa fonografa. U sobi se nalazi i mehanizam koji liči na ogromno zvono i ono počinje da proizvodi zvuk. Nešto nalik alarmu. U sobu ulazi Džin (Fireman), isključuje mehanizam i vidno je zabrinut. Žena i Džin nisu progovorili ni reč, pa možemo da naslutimo da se sporazumevaju telepatski. Džin ulazi u prostoriju koja najviše liči na stari teatar. Na platnu gleda sve ono što se desilo od ekspoloziije do pojave BOB-a. Džin potom počinje da levitira dok mu se iznad glave stvara zlatan oblak čestica koji formira sferu sa likom Lore Palmer u sebi. Ako je BOB apsolutno zlo pušteno u svet, onda je Džin definitivno predskazao Loru kao apsolutno dobro koje treba da se jednog dana žrtvuje ta ovaj svet. Da bi se uspostavio kosmički balans dobra i zla. Sledi vremenski skok. 5. Avgust 1956. godine, negde u pustinji Novog Meksika se iz jaja izleže žaboliko stvorenje sa krilima. Gmiže kroz pesak. Uvode se dva nova lika, dečak i devojčica, tinejdžeri, idu sa igranke, prolaze pored benzinske pumpe, devojčica pronalazi novčić. U pustinji se pojavljuju woodsman-i koji lutaju i nailaze na put. Konstantno se čuje čuveno Linčovsko pucketanje elektriciteta. Jedan od nih prilazi kolima sa cigarom u ruci, i izgovara čuveno ‘Imate li vatru?’ −Gotta light? Tu na površinu izlazi jedna velika teorija da je jedan od nijh zapravo muž Margaret Lantermen (“Žena sa panjem”) koji je izgoreo u požaru. Woodsman pronalazi radio stanicu, ubija voditelja, i u mirkofon izgovara stihove ‘Ovo je voda. A ovo je bunar. Napijte se i spustite. Konj je tama u beonjači oka.’ (This is the water and this is the well, drink full and descend, the horse is the white of the eyes and the dark within.) Stihovi deluju kao masovna hipnoza na slušatelje te radio stanice. Svi redom padaju u nesvest ili u san. Scena devojčice koja je tek došla sa igranke kući i koja sluša radio stanicu. Ona leže da spava, dok se žaboliko stvorenje penje kroz prozor u njenu sobu, a potom joj ulazi u usta. Možemo sa sigurnošću da kažemo da je stvorenje parazit u ranoj fazi koji će kasnije kako vreme bude odmicalo da se formira i otelotvori kao BOB. Tu slobodno možemo da povučemo paralelu sa zaposedanjem Lilenda Palmera. Čitava epizoda je veliko klupko koje je počelo da se odmotva mnogo pre radnje u Tvin Piksu, čije će se posledice tek osetiti u nekim budućim danima. Za sada toliko.

sačekaj me.

tumblr_oux9peUweK1r2y6t4o2_1280

Čekaj me da ne odrastem, i ostani dete uz mene.  Dopusti da te detinjasto grlim kišnim nedeljama kada je čitav svet lenj i pospan. I poštuj polumesec u mom divljem pogledu. Neka se presijava kroz noć. I poštuj moju tišinu, i nedostatak reči jer nekada za reči nema mesta među nama. Sačekaj da spustim prst na tvoje čelo i na taj znak prekrij moje kukove barutom svojih dodira, i zapali šibicu. Čekaj još pet minuta, da zakasnimo na tramvaj koji vodi u snove, i prepustimo se pokretima, drhtajima prohladne letnje noći. A ja, ja čekam da ležimo zajedno, da mi pričaš na ramenu, uz neke nove note, dok se u meni noć prelama iza spuštenih kapaka u svim bojama spektra. Purpurne i tirkizne i modre. Čekaj na one momente kada zajedno od dima postanemo pepeo. Kad sagorimo, a usne ispucaju od gladi i žeđi. Prevarimo male smrti u sitne sate, i obgrlimo život u njegovom prvobitnom obliku. Kad je sve bilo jednostavnije, i bez nesporazuma u grlu. Čekaj da ti osmeh isplovi na površinu lica da mogu da se ogledam u njegovoj bistrini. Da vidim svoj odraz u njemu, neočešljana i naga. Da mogu na njemu da ogrejem umrone dlanove kojima vučem radnu nedelju.  Sačekaj me, spontanu i zbunjenu, glasnu, krhku, nepoželjnu i odbačenu. Sutra se niko neće sećati mene ni ovoga trenutka. Neću postojati, a sada sam tu i ovde. Izbavljenje u trenu i ništa drugo… obostrano! Zato me čekaj.

ne umemo.

z

Verujem u tople letnje noći, i u sve što one nose sa sobom. U magiju novog meseca. Verujem u duge zagrljaje, i u rastanke pred zoru. Sloboda i glad za njim, želja za ‘još pet minuta’, iako znam da nikad neću uspeti proći kroz zid kojim se vešto okružio. I prihvatam. Po prvi put sam mirna i puštam da se priča razvija svojim tokom. Po prvi put priča ima svoj sled događaja bez mojih navođenja. Nisam pisac, niti narator. Radoznala sam, jesam, da li nekad pomisli u toku dana na mene… Da li me sanja nekad? Na tom pitanju padam, na tom pitanju unapred znam da će da boli, ali neka traje sada. Ćutim… Neka traje u svoj lepoti tajnosti, daleko od radoznalih očiju podlih posmatrača. Počela sam da venem pre svega ovoga, pre nego što smo se Mi desili. Počela su s mene opadati presušena osećanja kao hrskavo lišće u ranu jesen. Bila sam gluva taj neki kritični period vremena. Tišina koja savija rebra svojom težinom… pre nego što si mi se desio. I onda je došla muzika, doneo si je u sebi do mene. Pratim muziku i učim sebe da pevam, ponovo, krećem od apsolutne nule. Da pevam onako, kao nekad, snažno, punim plućima i životom. A kada mi pričaš, kada mi se približiš, osetim elektricitet kako pecka tu negde između tvoje i moje kože. Iskre, varnice… Ne mogu ih sakriti, oči me izdaju, prate tvoju Reč. Verujem u lepotu reči na tvojim usnama. Osetim toplinu, imam toliko toga da ti kažem, da ti dam. Želim da me poželiš, pustiš poruku, i ja ću sigurno doći, šta god da ti je na pameti. Hrlim ka slobodi koju mi pružaš, ka pažnji koja mi je toliko potrebna posle svih lomova i brodoloma. Umorni smo, prepoznajem to. Umorni smo od kruženja ovim pustinjskim nebom. Olovno, usijano vreme koje otapa i kosti, otapa do neprepoznatljivosti. Nespretni, više ni ne znamo kako pružiti ruku, na onaj istinski način. Prevazići taj hronični grč je najteži korak u čitavoj priči. Da li ti nedostajem, da me vidiš u publici večeras kako pijem i pratim tvoj ritam?

pokaži put revoluciji.

post

Korak izvan bezbedne zone.

Privijam svoje telo uz tebe, i strepim par momenata. Poželela sam te,

i to ne samo ovo veče. Poželela sam te kad nisam imala pravo na to.

I tinjao si, ali ugasila sam taj požar, pustila vreme da prođe, da zaboravim.

Prelistala sam par stranica na kalendaru,

a leto je već daleko doguralo.

Onda si mi se opet desio, bez plana, i teško mi je bilo da ignorišem.

Prihvataš! Odreagujem trapavo, nisam se nadala. Privijem se bliže.

Ugrizem ti meso, puca mi pod očnjacima, zaparam ti kožu noktima,

duboko te udahnem u sebe, i jauknem ti na uho.

Ugasi svetla, i pusti da nas osvit dana zatekne kako se borimo,

kako se borimo sa snom, i pričaj mi, pričaj mi sve…

Osmehni se, i dozvoli mojim prstima da lutaju autoputem tvoga lica,

oseti muziku bez sluha, zvuk neizgovorenih reči odjekuje poput talasa u školjci.

Neka nas prvi petlovi opomenu par puta!

Neka jutro raspe svoje boje i isprati Mesec na počinak, zaslužio je.

Nemam želje, nemam očekivanja, ali još imam to u sebi,

čak i posle svih tih brodoloma, lava i dalje tako divno kola u mojim venama.

Učinila sam te zadovoljnim, iskrenim i srećnim u tih par sati,

i to je bilo dovoljno,

i to je najbitnije.

Revolucija se neće dići bacanjem kamenja i grubih reči, nego poklanjanjem

poklanjanjem iskrenosti, pažnje, lepih reči, i dela… a ja samo toga imamo na pretek.

Promeni! Pokaži da može drugačije, van rutine, pokaži put revoluciji

jer nam je preko potrebna.

La La Land.

1

Sve je manje i manje originalnih mjuzikla, ili umetničkih filmova uopšteno, pa bih slobodno mogla da kažem da govorim o žanru koji je u samom sumraku svog postojanja i to naravno predstavlja popriličan rizik za bilo koga ko se usudi da uloži novac i vreme za ostvarivanje nekog takvog poduhvata. U  današnjoj kinematografiji koja se svela na filmove o superherojima koji premašuju višemilionske budžete ili prosto neukusnu kritiku svetskog političkog poretka prava je retkost da iznikne, procveta i da plod nešto što je stvoreno samo radi umetničkog izraza.   Mjuzikl ‘La La Land’ ostvarenje američkog reditelja i scenariste Demijana Čazela pokorio je 2016. godinu osvojivši sedam Zlatnih globusa, dok je u Februaru 2017. godine na 89. dodeli prestižne nagrade Oskar pokupio čak šest zlatnih statua. Čazel nam se prvi put predstavio 2009. godine sa filmom ‘Guy and Madeline on a Park Bench’ sa svoje nepune dvadesetčetiri godine. Zatim je 2014. usledio ‘Whiplash’ u kojem je s nogu oborio Akademiju pričom o teškoj edukaciji mladog bubnjara. Poslednja dva filma ovog vunderkinda, kako su ga mnogi prozvali, prikazuje autorov istančan osećaj za muziku i njeno fizičko predstavljanje kroz osećanja, boje i pokrete. Nebitno da li je u pitanju prostorno manja ili veća muzička deonica, autor uspešno preslikava klasične karakteristike ovog žanra koje uključuju duge snimke koji dočaravaju akciju, širinu kadra koja pokazuju sve učesnike, kao i duple snimke na kojima izvođači rade zajedno. U filmu ‘La La Land’ kao i u ‘Whiplash’-u, Čazel se dosta oslanja na odličan rad kamere i montažu. ‘La La Land’ je ambiciozan, visokostilizovan i prosto feel good film, besprekorno tehnički izveden, koji predstavlja omaž klasičnim romantičnim mjuziklima iz prve polovine 20. veka. Ne donosi ništa revolucionarno niti će promeniti filmski svet, možda ni nema nameru to da uradi, ali definitivno dolazi do publike, do svakog pojedinca iz milionskog auditorijuma. Ima svoje načine kako da dođe i približi samu priču i pouku do najciničnijih ljudi koji gledaju na ovaj žanr sa visine. Naravno, ne kažem da će bilo ko zbog ovog filma zavoleti mjuzikle, ali tvrdim da će uživati u svakom minutu filma. Veliku zaslugu za globalni uspeh ovog filma definitivno ima glumački par, Ema Ston i Rajan Gosling, čija hemija očarava, nasmejava i lomi. Ne želim da otkrivam detalje, zaplete niti kraj filma. Ali ukratko: Gosling glumi Sebastiana, velikog zaljubljenika u jazz sa snovima o otvaranju vlastitog kluba, kojeg životne prilike odvode u drugom smeru, a Ston glumi Miu, glumicu koja se muči sa započinjanjem karijere za kojom žudi. Par se upoznaje i zaljubljuje u teškim trenucima života, da bi konačno otkrio da će im to razdoblje biti jedino kada su zaista i istinski bili srećni. Toliko od mene, a na Vama ostaje da pogledate film ako do sada niste imali priliku, jer je obavezno štivo za sve filmofile.

 

pred mojim očima.

tumblr_n1e7elBXff1tt8pwzo1_1280

Ostani još malo u krevetu pored mene, nedeljna jutra, ti i ja. Danas mi treba džak oluje i vagon pun oblaka, i da onaj zagrljaj traje za nijansu duže. Pokri nas preko glave, nasmej me do suza. Potpuno iskreno i bez granica. Volim miris tvojih ramena dok se budim. Da si mi prva misao kojoj se osmehnem dok se budim. Način na koji mi ujutru skuvaš prvu kafu baš po ukusu. Uskoro će ova aprilska jesen da odluta iz naših ulice. Želim ponoćne šetnje bez smera i obaveze, tople noći i da tišinu jedino kvari zvuk noćnih leptira koji se komešaju uz svetlost uličnih lampi. Umemo prelepo da ćutimo, i u tome da se potpuno razmemo. Uspela sam da shvatim moć neizgovorenih reči, i snagu dela koja iz njih proniknu. Način na koji tvoja ruka ume da se skrasi na mom ramenu ili da me snažno obgrli oko struka i tu traje čitavu večnost. Beskrajno mi je žao što sam nas dovodila u slepe ulice svojim ponašanjem, tačnije manjkom ponašanja i viškom sopstvene sujete. Ali taj put smo ostavili za sobom. Za tebe, po prvi put želim biti bolja verzija sebe. Ne želim da si slab na mene, ne želim da sam slabost, već tvoja snaga, baš kao što si ti moja. Neko ko je uvek tu i može da se nosi i istraje kada naleti plima problema. I držiš me prizemljenu, sklopim oči kada me podsetiš da se ne može za jedan dan nacrtati šuma, niti preplivati nebo. Za većinu stvari potrebno je vreme. I mi sa vremenom postajemo više uštimani, sinhronizovani… Puštamo stvari i osećanja da se razvijaju svojim prirodnim tokom. Više od svega volim tvoju prisutnost u mom životu. Tu sam da kažem da više i nije tako loše i da imamo čemu da se nadamo i za šta da se trudimo. Pred nama je čitav život pun avantura i izazova i ostvarivanja kako na ličnom tako i na zajedničkom planu. Život pun muzike i boja koje tek treba da se otkriju i u kojima tek treba da se uživa.

susreti, noću.

tumblr_oamgw3X4J11uw8rayo1_500

Moja slabost, moj porok, moja tačka ključanja. Moje utočište, moje sigurno mesto. Ponekad, moja suza, a nekad bol u stomaku od smeha. Ravnoteža, glas razuma, smiraj. Tvoja šaka na mom kolenu, moj dlan na tvom uhu. Gledam te u oči, u polumraku tvoje sobe, čekam proleće u njima. Svanulno je sparno, olovno jutro… skoro pa tipična subota. A šta će biti sa ponedeljkom? Kalendarsko proleće i kiša u najavi. Pusti ‘Nirvanu’ i pritisni se uz mene, navuci pokrivač do ušiju i nateraj me da prespavam prve pljuskove. Da ne budem i ove godine prva na udaru. Pokisla, utopljena. Budi moje sidro, drži me na površini. Plesaću ti kroz prvu toplu noć, dok zrikavci pevaju. Plesaću ti u prvim osunčanim jutrima, dok nas bude gugutke i vrapci. Volim da te upijam svom snagom svojih čula. Tvoj ukus, miris, toplinu. Tvoje reči! Da te slušam i da se smejem od srca nekim totalnim besmislicama koje samo ti možeš da prevučeš preko usana. Oni razgovori koji ostaju u našoj postelji i koje sebično čuvamo, samo za nas. Pravi prijatelj? Naravno da jesi. Za mene jedini prijatelj. Najpribližnije definiciji ‘Srodne duše’… Pre svega te cenim kao osobu, i ponosna sam na svaki tvoj uspeh kao da je moj lični. Ne želim dok ovo čitaš da misliš da sam kliše i da ovo govorim samo da bih nešto rekla. Ako to i pomisliš, znači da se nisam dobro izjasnila, ali sve govorim iz najbolje namere. Ovim kratkim tekstom želim da poželim proleću dobrodošlicu. I da konačno kažem da znam šta znači procvetati u pravom smislu te reči. A kiša može da pada… čitavu noć, ako joj je tako po volji.