reč/ slika.

The Killing of a Sacred Deer.

KSD_1Sheet_Alt_Curzon_HR

Novembra 2017. godine, dve godine nakon svog prvog filma na engleskom jeziku, Jastog (The Lobster), grčki reditelj Jorgos Lantimos u bioskope se vraća sa još jednim filmom u kom Kolin Farel tumači glavnu ulogu – Ubistvo svetog jelena. Kao i Lantimosova prethodna ostvarenja, Ubistvo svetog jelena neobičan je film koji ostavlja jak utisak, ili bolje reći vrlo pomešane utiske. Sa elementima drame, psihološkog horora, pa čak i crne komedije ovaj film je još jedan pokazatelj rediteljeve originalnosti, ali pitanje je da li on nekad zarad te originalnosti gubi na koherentnosti i jasnoj nameri? Ono što možda gledaocima nije isprva jasno je sam naziv filma koji može delovati kao neka slaba metafora. Međutim, ako niste vrsni poznavalac grčke mitologije, pa niste odmah skapirali o kakvom je to svetom jelenu reč, malo guglanja dovede vas do vrlo smislenog odgovora. Naslov filma referenca je na mit o Ifigeniji i njenom ocu, kralju Agamemnonu, koji je u pripremi za Trojanski rat slučajno ubio jelena svetog za boginju Artemidu. Kako to u grčkoj mitologiji obično biva kada bog ili boginja budu uvređeni, usledila je Artemidina osveta – poslala je loše vetrove Agamemnonovoj floti i time onemogućila njihov dolazak u Troju, ali kralju je ponudila izlaz iz takve situacije. Da bi odobrovoljio boginju, Agamemnon mora ubiti svoju ćerku Ifigeniju. U različitim verzijama mita ona ili zaista biva žrtvovana ili tu sudbinu izbegava, a da ne bismo spojlovali film, nećemo otkriti koju verziju je Lantimos imao na umu pri pisanju scenarija. Beri Keogan tumači Martina, osvetoljubivog šesnaestogodišnjaka. Sablasno deluje od samog starta, krvi ima već u uvodnom kadru, a odatle se ide samo nizbrdo. Biće vam neprijatno dok Kolin Farel koji tumači lik kardiohirurga Stivena bude vešto prelazio sa šarma na agresiju, između kojih je baš kao i u stvarnom životu tanka linija. Lantimos vešto održava atmosferu tokom dvočasovnog filma, mučno i sporo otvara karte. Kadrira se odmereno, radi optimalnog efekta. Glavna pozornica na kojoj se odvija srž radnje je prostrana, sterilno čista, reklo bi se skupa bolnica u kojoj rade vrhunski kardiohirurzi. Ovi hirurzi su božanski moćni ali ljudski grešni. Igrom slučaja, sve Stivenove skrivene tajne zna tinejdžer Martin koji ga smatra odgovornim za smrt svoga oca, i tako ga ucenjuje. Do tada udoban život Stivena i njegove porodice (supruge Ane koju tumači Nikol Kidman, i njihove dece Kim i Bob), kreće nizbrdo zahvaljujući bubuljičavom tinejdžeru koji je ideju osvete  pozajmio iz grčke mitologije. Totalno mehanički i u jednom dahu Martin Stivenu postavlja ultimatum – on mora izabrati da ubije jednog člana svoje porodice inače će svi osim njega umreti groznom sporom smrću koja počinje paralizom nogu, a završava se krvarenjem iz očiju. Da nije natprirodnog elementa – Martinove božanske sposobnosti da bez dodira dovede do tuđe smrti kroz precizan niz koraka, ovakva priča o osveti možda bi se mogla naći i u kakvom holivudskom trileru. Međutim, natprirodni element priče, naročito činjenica da ga Stiven i njegova porodica prihvataju zdravo za gotovo i ni u jednom trenutku se ne zapitaju odakle pobogu dečaku takva sposobnost, kao i hladan i ravnodušan način na koji glumci izgovaraju svoje replike verovatno nisu nešto što bi se moglo naći u mejnstrim filmu. Ovo ostvarenje je prepuno nakaradnog, neugodnog simbolizma. Tradicionalni narativ prisutan je tek toliko da bi publika imala šta da prati, ali obavija ga mučna, teška dvosmislenost. Možda je cilj bio da se oteža život holivudskim gledaocima koje vole jasne, uredne rasplete kod kojih se zna šta je crno a šta belo, gde zločin sledi kazna. Što se u ovom slučaju neće desiti, pa ostavlja nakon gledanja gorak ukus u mislima.

Advertisements

ukratko o ćutanjima.

1000044

Mislim da su to veče ‘Kod Džoa’ puštali lejlu i ganse, da je napolju bilo par stepeni ispod nule, dok su se konobarice smeškale iz ugla zadimljene prostorije. Ti si pio kafu bez šećera, i povremeno bacao pogled na ostale goste, imajući osećaj da nas svi čuju. Ja sam mirno sedela, sklupčana u svoje misli, gledajući te sa malim smeškom. Misliš na mene mnogo, i ne možeš da oprostiš sebi što me viđaš s drugima.

“Ti imaš mnogo strpljenja. Nisam mislio da je neko sposoban za to.” Ugasio si cigaretu. Zagledao se u mene. “Čekam da ljudi shvate. Ćutanje nekad ume biti pravo blago.” htela sam da kažem i “Nisam uvek bila takva, mnoge stvari sam naučila i shvatila poznavajući tebe.” htela sam da kažem i “Jednom sam galamila dok sam odlazila – tad sam najviše bila tvoja.” htela sam da kažem i “Sada ćutim, više ne galamim dok odlazim, jer galamim dok sam tu, samo što me ti, izgleda, ne čuješ.”

Popili smo kafu, i delili dodire do kasno, do kraja radnog vremena. Ispratio nas je žamor pijanih ljudi, i miris razbijenih čaša. Zakoračili smo u zimsko jutro, a onda sam otišla kući i čekala da mi se opet vratiš. I jesi, vratio si se samo da bi ponovo otišao. I pogasio sva svetla za sobom, kao da se ništa nije promenilo.

dvadeset sedam.

original

Zatvoriš oči, ponekad,

kada te zasiti

galama i žurba ovog odraslog sveta.

Zatvoriš oči i setiš se,

kako je biti dete, musavo

i zaigrano nevinošću sveta.

… i to dete ti nedostaje,

kao neko ko je bio tu, baš u toj sobi,

u minulim godinama.

Ali je jednog dana rešio da ode,

bez pozdrava

bez povratka.

Zatvoriš oči, ponekad,

tu i tamo, i u tom mraku brojiš

godine, osvojene ciljeve,

životne pehare i ceremonije

a život je trebao biti

jasniji.

Zar ne?

… i provedeš noć sa nekim,

telom

koje nosi baterije umesto srca.

Otupiš jaz, kupiš sebi par trenutaka,

par trenutaka nečeg čemu ne veruješ.

Zatvoriš oči, pa se nadaš.

 

and there’s always music in the air.

33616678570_26e15e1c34_k

Pokušala sam da zaspim, da potraje,

dok u mrklim noćima svici plešu bosi,

samo se muzika od srca iskreno daje,

sve ostalo vreme gazi, vetar nosi.

Večno smo pokorni ranama golim,

muziku ljubimo, ne može da ode,

pritisak sopstvene svesti boli,

više nego čamotinja i manjak slobode.

Vino i polu-snovi, lutamo drumom mutnim,

jer za nas zvuk ostao nije,

ništa sem nemira za snovima ljutim,

sem pobune što se topi i niz vene lije.

sklopljenih očiju.

c59283cb84d06aabee7dddf630d317eb--lighthouses-romantic-tumblr

naše senke sanjaju, dok u slepu sobu dopire tek eho,

a prvi suton čeka da se oči sklope. vešto se skrivamo od budnih,

mi sanjari, zalutali u stvaran svet.

imamo modre novembarske noći samo za nas

i naš trapavi ples na rubu zgužvane postelje.

svaki put potonem ispod zenice tvoga oka,

ja, veseli utopljenik sopstvenih strasti.

i svaki put, dopustim tvojim veštim prstima da putuju

na osunčani jug moga tela.

jer, uvek ćemo imati jedan grad u Maroku,

da čeka na nas, kao usamljeni svetionik,

da čeka na naš beg!

 

The Revenant.

therev-2post-01-gallery

Film Povratnik (The Revenant) definitivno je kinematografski biser 2015. godine u režiji sad već poznatog Alehandra Gonzaleza Injaritua koji je prethodne godine osvojio Oskara za najbolji film sa svojim nadrealnim ostvarenjem Čovek-ptica. Od čak 12 nominacija, na 88. dodeli Oskara 2016. godine Povratnik je dobio 3 zlatne statue, za najboljeg glumca (Leonardo Dikaprio), za najboljeg režisera (Alehandro Gonzalez Injaritu) i za najbolju fotografiju. Scenario za film se temelji na romanu Majkla Punke iz 2002. godine koji je inspirisan životom Hjua Glasa. Radnja je smeštena na sam početak 19. veka i prati grupu istraživača i trapera tokom ekspedicije u snegom zatrpanim šumama američkoga zapada. Pre nego što počnem sa bilo kakvom dubljom analizom ovog ostvarenja, moram da se dotaknem teme ‘Leonardo Dikaprio, lov na zlatnog kipa’. Pre Povratnika, Leo je čak četiri puta nominovan za ovu prestižnu nagradu, ali sticajem okolnosti svaki put mu je pobegla ispred nosa. Ne, to ne znači da nije dovoljno dobar u onome što radi, jer čovek stvarno ima vezan niz maestralnih uloga od 2000. godine do danas, ali ipak po mom nekom skromnom, subjektivnom mišljenju jednostavno nije dorastao ulozi Hjua Glasa koja mu je data u Povratniku. Moglo bi se reći da je uloga prosto bila veća od njega. Ili je ipak Leo popustio pod pritiskom i težinom koju nosi Oskar, i svoju energiju posvetio tome a ne izgradnji lika. Nešto ipak nije štimalo, i to se moglo osetiti u celokupnom filmskom doživljaju. Povratnik je izuzetno slojevit pa ga je teško žanrovski odrediti. Za film se može reći da je vestern, drama, priča o preživljavanju i istorijski ep u jednom. Na neki način se može doživeti čak poput crne komedije, ako se fokusirate samo na mnogobrojne neljudske činove kojima je glavni lik bio primoran pribeći samo kako bi izbegao gotovo sigurnu smrt. Okidač drame u filmu definitivno je momenat kada Glasa napada medved. Nekim čudom, uspeva da preživi. Glasu poviju rane i zatim ga nose na nabrzinu sklepanoj nosiljci kilometrima po zahtevnom terenu usred zime. Nakon nekog vremena postaje prevelik teret svojim kolegama da se mnogi u grupi pitaju da li bi bilo lakše ubiti ga. Glasov sin, Jastreb, tinejdžer mešane indijanske krvi protivi se tome da mu ubiju oca. Tu na scenu stupa lik Džona Ficdžeralda (koga glumi Tom Hardi) koji je najglasniji među onima koji žele da se reše Glasa. Ubija mu sina, a njega ostavlja u plitkom grobu uveren da tako teško povređen čovek nema izgleda da preživi. Hardi brilijira u ovoj ulozi i baca veliku senku na Dikaprija. Njegov lik ćemo prosto voleti da mrzimo jer ima više izgovorenog teksta, mogu čak reći da zalazi u neku sirovu filozofiju. Dajem primer kada se dotakne teme Boga, Ficdžerald u jednom trenutku priča o svom nekadašnjem poznaniku kome je veverica predstavljala Boga, samo zato što je to bilo jedino živo biće s kojim je imao interakciju i koje mu je pružalo svojevrsnu potporu. Svaki lik u ovom filmu ima svoju interpretaciju Boga. Za Glasa su to njegova pokojna žena i sin, a za jednog Indijanca to je njegova izgubljena kći. Injaritu je evidentno pretvorio Boga u ultimativni motiv koji svakoj osobi na izmaku snaga daje dodatnu snagu da ide dalje i da pronađe način da preživi. Da skratim priču, film je vredan gledanja, čak više od jednog puta, i naravno obavezno štivo za svakog filmoljupca. Način na koji je film snimljen je priča za sebe. Injarituovi krupni kadrovi su izuzetno naglašeni i likovi koje snima su toliko blizu kamere da vidimo kako se objektiv kamere magli od njihovog disanja. To su dosta neugodne i na trenutke potresne scene, no svejedno se kao gledatelj ne usudite ni trenutak odvojiti oči od ekrana. Pored svih brutalnosti kojima film obiluje, Povratnik je iz vizualnog aspekta prekrasan film. To je ponajviše zasluga direktora fotografije. Ovde je na sjajan način iskoristio prirodnu svetlost baklji, zalazaka sunca i magle što je rezultiralo brojnim spektakularnim scenama. Ovaj film na sjajan način predstavlja ideju da je ljudsko telo samo naš privremeni fizički oblik, dok duša živi zauvek. Glavni lik, Glas je kroz čitav film svestan svojeg teškog stanja ali zbog toga ne staje kako bi se zalečio nego po svaku cenu pokušava sustići svoje bivše partnere dok je još živ. Povratnik je istovremeno brutalno težak, ali i neodoljivo napet, i s njim su postavljeni novi standardi kad su u pitanju filmovi koji se bave tematikom preživljavanja.

puštam glas da plovi kroz noć.

tumblr_om4me0u7ad1tojqd4o1_1280

Moje srce najlepše peva u tišini praskozorja,

dok svet spava,

dok vetrovi počinju.

Slušaj!

Bilo bi dobro da čuješ, da znaš,

ili ne bi? Svejedno!

Postojiš, u onom delu mog srca,

koje nikada nije bilo slomljeno.

Dajem ti celovitost,

sastavljam te.

Svi satovi sveta nestrpljivo čekaju,

da oglase radni dan,

ponedeljak.

Ali ja sam budna,

dok svet spava,

razapinjem glasne žice kao jedra.

Plovim kroz sećanja,

burne noći pod tvojim dlanovima.

Prizivam dodir, ukus, ton,

nema kod mene između,

ja ne priznajem površno.

Jer, moje srce najlepše peva,

u tišini pred osvit,

u tajnosti

kruna od maka.

819a31237876a18fd33a4124058f52dd--watercolor-poppy-tattoo-poppies-tattoo

Na horizontu beskrajnih pejzaža njegove postelje,

u grimiznim noćima bez neba, zarivam lice u jastuk.

Dezorijentisanim pokretima i mimikom, pozivam te,

prošetaj kroz mene kao kroz polje žita. Slobodno!

Žetveni mesec je otišao na zasluženi odmor,

pokošen srpom mlade oktobarske večeri. U tišini!

Mi, skriveni paučinastom zavesom slasnih ugriza,

skriveni od sveta i zaborava. Posustalih mišića,

posrćemo nespretno ka raspletu i vrhuncu još jednog čina.

Nosim tvoje mirise u novi dan, prospi se po meni,

toplo i sa osmehom olakšanja. Suludi osećaj pripadnosti,

kao i svaki davljenik koji oseti sigurno tlo pod stopalima.

Izbacilo nas more na obale novootkrivenog ostrva,

mekih, mirisnih, pamučnih plaža u senci tvog pogleda.

Tu gde smo, bol prestaje, a mi ponosno nosimo na čelu

venac od maka umesto krune. Crvene bulke koje plamte.

Ponosno nosimo snove u trepavicama, slabost u kolenima.

sezona čaja ili kako preživeti jesen.

13da231c18f48d2405cc70685c038f60

Tabani svrbe za pustolovinama, Sicilija mi je i ovaj put izmakla pred nosem. Mediteran, epski Palermo i pogled na nepredvidivu Etnu. Septembar je bio, pa prošao. Leto tek što sam ostavila iza ugla, još uvek nosim njegovu toplinu i mirise na koži kao i po koji izbledeli pramen kose viška, a noć je već duža, nekad i predugačka za moj ukus. Probudim se umorna od te duge šetnje kroz muzej snova. Izgubila sam se i to tamo gde se najmanje očekivalo. Jesen je nekako uvek bila moj teren. Izašla sam iz koloseka, ili polako ostavljam mladost i polet za sobom. Postajem kao i drugi, uz sve mrzovoljno režanje na kišu i vetar. Prsti se smrznuto uvlače u rukave i najradije bih ostatak svog života provela u sivom ćebetu. Kafu je zamenio Čaj, i to je poslednja činjenica da je leto zaista otišlo, i da se ove godine neće vraćati. Postala sam jedna od onih Earl Grey persona, uobraženo ne progovaram bar dva sata posle buđenja. Lažem da sam tek sad ustala! Cenim te sitne trenutke tišine i nedodirljivosti, dok mi se nepce natapa aromom bergamota. Nedeljom u podne ćutim, jer imam svet na dlanu i strašću slomljeno telo. I slike se vraćaju kroz prvu jesenju maglu. Te slike su samo moja remek-dela, i sebično ih čuvam. Umem od njih da se naježim od glave do pete. Ispijam toplu šolju slasti i bola. Uživam u svakoj njenoj kapi. Po prvi put nešto znam, i prihvatam to kao žena. Rutinski me voliš, određenim danom u nedelji kad nađeš vremena, propušten dan u planeru. Kad imaš potrebu da budeš voljen. I govorim u sebi, koliko god kratko da traje, bar je iskreno. Bar je stvarno. Evoluiram, prerastam sujetu kao neki iznošeni kaput. Bacam je u stranu, za prodaju ili na poklon. Oktobar je sezona ispijanja čaja, starih italijanskih filmova, i čarolije ispod pokrivača u sitne jutarnje sate pre petlova. Sve te stvari u sebi nose dovoljno topline da od njih živim dok me prvo sunce ne poljubi u čelo krajem meseca Marta.

reminiscencije neke druge jeseni.

tumblr_m74dovpgn11qhby6so1_1280

Ima u životu onih momenata kada čovek ispusti sebe, pa se razbije, sa gorčinom prevare na usnama. Povuče se, i pusti na pozornicu srca zaglušujuću tišinu da zapeva danima, mesecima… Dok se godišnja doba smenjuju, i leto preko noći vene. Postoje te neke noći posle kojih bi trebali da promenimo ime jer zaista više nismo isti. Posivi po neki važan deo u nama, posivi do pepela i prvi vetrovi ga raznesu u krošnje koje Jesen polako okuje septembarskim bakrom. Malo manje smo dotadašnji mi, malo više stranci i po koja bora više ugravirana u zamišljenom čelu. A i ja, prestala sam da čekam na nešto, na nekog i skupljam delove sebe koje još mogu sačuvati od vremena. Sve je u mojim rukama, a čekanje na nečiju ruku je pusta bajka u koju ni deca više ne veruju. Bila je samo jedna ruka. Moj neobuzdani melanholik i ja. Nedostaju mi pogledi kroz okrugli prozor tvog stana na užurbane ulice velikog grada, i silina buke kojom je taj grad disao bez sna, bez predaha. Nedostaje mi Šopen, zvučao je drugačije uz tebe, manje tmurno, i toplije. Kako smo samo znali da ćutimo uz njega. Priznajem, kao i svaki zavisnik, živim na oštrim krhotinama sećanja na Onaj život. I bolu me, povređuju, i seku, prolivaju me. Izborim se, neko vreme, a isto tako im se rado vratim. Svi kojima sam dopustila da me upoznaju, gledaju me i čude se u isto vreme, i dive na neki sadistički način, a na licu nose pitanje kako posle svega uspevam ostati nasmejana. Ne samo ja, svaki bi čovek morao da nauči kako uspomene sačuvati od zaborava. Sačuvati onu samu esenciju svega lepog kroz šta nas je život vodio, sa čim nas je susretao. Sve divne ljude, umilne pejzaže, tanane tonove! A kada nastupe momenti kojima tišina ovlada, jednim lakim pokretom otvoriti prozor i pustiti da nas preplave svi uzvišeni doživljaji koji nas vibrirajuće prožimaju. Eto zašto se i dalje smejem i ne popuštam. Uvek imam zbog čega da nastavim dalje, i čemu da se nadam. Prve kiše nisu razlog za povlačenje, ako znamo da je miholjsko leto pred nama. I nazdravljam za sva prošla miholjska leta u Oktobrima. Blede na crno-belim fotografijama, ali zrače tako jasnim spektrom žetve u mislima. Miris zemlje, cimeta, i kukuruznih polja u njegovoj kosi i dalje bridi na vrhovima mojih prstiju. I sečem svoju kosu, gotovo ritualno u to neko vreme jer želim da budem onakva kakvu me je znao, želim da mi prijatelji udele po koji kompliment da sa svakom Jeseni izgledam mlađe. Devojčica sa oronulom dušom starice kojoj je sve već viđeno.