reč/ slika.

ne umemo.

z

Verujem u tople letnje noći, i u sve što one nose sa sobom. U magiju novog meseca. Verujem u duge zagrljaje, i u rastanke pred zoru. Sloboda i glad za njim, želja za ‘još pet minuta’, iako znam da nikad neću uspeti proći kroz zid kojim se vešto okružio. I prihvatam. Po prvi put sam mirna i puštam da se priča razvija svojim tokom. Po prvi put priča ima svoj sled događaja bez mojih navođenja. Nisam pisac, niti narator. Radoznala sam, jesam, da li nekad pomisli u toku dana na mene… Da li me sanja nekad? Na tom pitanju padam, na tom pitanju unapred znam da će da boli, ali neka traje sada. Ćutim… Neka traje u svoj lepoti tajnosti, daleko od radoznalih očiju podlih posmatrača. Počela sam da venem pre svega ovoga, pre nego što smo se Mi desili. Počela su s mene opadati presušena osećanja kao hrskavo lišće u ranu jesen. Bila sam gluva taj neki kritični period vremena. Tišina koja savija rebra svojom težinom… pre nego što si mi se desio. I onda je došla muzika, doneo si je u sebi do mene. Pratim muziku i učim sebe da pevam, ponovo, krećem od apsolutne nule. Da pevam onako, kao nekad, snažno, punim plućima i životom. A kada mi pričaš, kada mi se približiš, osetim elektricitet kako pecka tu negde između tvoje i moje kože. Iskre, varnice… Ne mogu ih sakriti, oči me izdaju, prate tvoju Reč. Verujem u lepotu reči na tvojim usnama. Osetim toplinu, imam toliko toga da ti kažem, da ti dam. Želim da me poželiš, pustiš poruku, i ja ću sigurno doći, šta god da ti je na pameti. Hrlim ka slobodi koju mi pružaš, ka pažnji koja mi je toliko potrebna posle svih lomova i brodoloma. Umorni smo, prepoznajem to. Umorni smo od kruženja ovim pustinjskim nebom. Olovno, usijano vreme koje otapa i kosti, otapa do neprepoznatljivosti. Nespretni, više ni ne znamo kako pružiti ruku, na onaj istinski način. Prevazići taj hronični grč je najteži korak u čitavoj priči. Da li ti nedostajem, da me vidiš u publici večeras kako pijem i pratim tvoj ritam?

pokaži put revoluciji.

post

Korak izvan bezbedne zone.

Privijam svoje telo uz tebe, i strepim par momenata. Poželela sam te,

i to ne samo ovo veče. Poželela sam te kad nisam imala pravo na to.

I tinjao si, ali ugasila sam taj požar, pustila vreme da prođe, da zaboravim.

Prelistala sam par stranica na kalendaru,

a leto je već daleko doguralo.

Onda si mi se opet desio, bez plana, i teško mi je bilo da ignorišem.

Prihvataš! Odreagujem trapavo, nisam se nadala. Privijem se bliže.

Ugrizem ti meso, puca mi pod očnjacima, zaparam ti kožu noktima,

duboko te udahnem u sebe, i jauknem ti na uho.

Ugasi svetla, i pusti da nas osvit dana zatekne kako se borimo,

kako se borimo sa snom, i pričaj mi, pričaj mi sve…

Osmehni se, i dozvoli mojim prstima da lutaju autoputem tvoga lica,

oseti muziku bez sluha, zvuk neizgovorenih reči odjekuje poput talasa u školjci.

Neka nas prvi petlovi opomenu par puta!

Neka jutro raspe svoje boje i isprati Mesec na počinak, zaslužio je.

Nemam želje, nemam očekivanja, ali još imam to u sebi,

čak i posle svih tih brodoloma, lava i dalje tako divno kola u mojim venama.

Učinila sam te zadovoljnim, iskrenim i srećnim u tih par sati,

i to je bilo dovoljno,

i to je najbitnije.

Revolucija se neće dići bacanjem kamenja i grubih reči, nego poklanjanjem

poklanjanjem iskrenosti, pažnje, lepih reči, i dela… a ja samo toga imamo na pretek.

Promeni! Pokaži da može drugačije, van rutine, pokaži put revoluciji

jer nam je preko potrebna.

La La Land.

1

Sve je manje i manje originalnih mjuzikla, ili umetničkih filmova uopšteno, pa bih slobodno mogla da kažem da govorim o žanru koji je u samom sumraku svog postojanja i to naravno predstavlja popriličan rizik za bilo koga ko se usudi da uloži novac i vreme za ostvarivanje nekog takvog poduhvata. U  današnjoj kinematografiji koja se svela na filmove o superherojima koji premašuju višemilionske budžete ili prosto neukusnu kritiku svetskog političkog poretka prava je retkost da iznikne, procveta i da plod nešto što je stvoreno samo radi umetničkog izraza.   Mjuzikl ‘La La Land’ ostvarenje američkog reditelja i scenariste Demijana Čazela pokorio je 2016. godinu osvojivši sedam Zlatnih globusa, dok je u Februaru 2017. godine na 89. dodeli prestižne nagrade Oskar pokupio čak šest zlatnih statua. Čazel nam se prvi put predstavio 2009. godine sa filmom ‘Guy and Madeline on a Park Bench’ sa svoje nepune dvadesetčetiri godine. Zatim je 2014. usledio ‘Whiplash’ u kojem je s nogu oborio Akademiju pričom o teškoj edukaciji mladog bubnjara. Poslednja dva filma ovog vunderkinda, kako su ga mnogi prozvali, prikazuje autorov istančan osećaj za muziku i njeno fizičko predstavljanje kroz osećanja, boje i pokrete. Nebitno da li je u pitanju prostorno manja ili veća muzička deonica, autor uspešno preslikava klasične karakteristike ovog žanra koje uključuju duge snimke koji dočaravaju akciju, širinu kadra koja pokazuju sve učesnike, kao i duple snimke na kojima izvođači rade zajedno. U filmu ‘La La Land’ kao i u ‘Whiplash’-u, Čazel se dosta oslanja na odličan rad kamere i montažu. ‘La La Land’ je ambiciozan, visokostilizovan i prosto feel good film, besprekorno tehnički izveden, koji predstavlja omaž klasičnim romantičnim mjuziklima iz prve polovine 20. veka. Ne donosi ništa revolucionarno niti će promeniti filmski svet, možda ni nema nameru to da uradi, ali definitivno dolazi do publike, do svakog pojedinca iz milionskog auditorijuma. Ima svoje načine kako da dođe i približi samu priču i pouku do najciničnijih ljudi koji gledaju na ovaj žanr sa visine. Naravno, ne kažem da će bilo ko zbog ovog filma zavoleti mjuzikle, ali tvrdim da će uživati u svakom minutu filma. Veliku zaslugu za globalni uspeh ovog filma definitivno ima glumački par, Ema Ston i Rajan Gosling, čija hemija očarava, nasmejava i lomi. Ne želim da otkrivam detalje, zaplete niti kraj filma. Ali ukratko: Gosling glumi Sebastiana, velikog zaljubljenika u jazz sa snovima o otvaranju vlastitog kluba, kojeg životne prilike odvode u drugom smeru, a Ston glumi Miu, glumicu koja se muči sa započinjanjem karijere za kojom žudi. Par se upoznaje i zaljubljuje u teškim trenucima života, da bi konačno otkrio da će im to razdoblje biti jedino kada su zaista i istinski bili srećni. Toliko od mene, a na Vama ostaje da pogledate film ako do sada niste imali priliku, jer je obavezno štivo za sve filmofile.

 

pred mojim očima.

tumblr_n1e7elBXff1tt8pwzo1_1280

Ostani još malo u krevetu pored mene, nedeljna jutra, ti i ja. Danas mi treba džak oluje i vagon pun oblaka, i da onaj zagrljaj traje za nijansu duže. Pokri nas preko glave, nasmej me do suza. Potpuno iskreno i bez granica. Volim miris tvojih ramena dok se budim. Da si mi prva misao kojoj se osmehnem dok se budim. Način na koji mi ujutru skuvaš prvu kafu baš po ukusu. Uskoro će ova aprilska jesen da odluta iz naših ulice. Želim ponoćne šetnje bez smera i obaveze, tople noći i da tišinu jedino kvari zvuk noćnih leptira koji se komešaju uz svetlost uličnih lampi. Umemo prelepo da ćutimo, i u tome da se potpuno razmemo. Uspela sam da shvatim moć neizgovorenih reči, i snagu dela koja iz njih proniknu. Način na koji tvoja ruka ume da se skrasi na mom ramenu ili da me snažno obgrli oko struka i tu traje čitavu večnost. Beskrajno mi je žao što sam nas dovodila u slepe ulice svojim ponašanjem, tačnije manjkom ponašanja i viškom sopstvene sujete. Ali taj put smo ostavili za sobom. Za tebe, po prvi put želim biti bolja verzija sebe. Ne želim da si slab na mene, ne želim da sam slabost, već tvoja snaga, baš kao što si ti moja. Neko ko je uvek tu i može da se nosi i istraje kada naleti plima problema. I držiš me prizemljenu, sklopim oči kada me podsetiš da se ne može za jedan dan nacrtati šuma, niti preplivati nebo. Za većinu stvari potrebno je vreme. I mi sa vremenom postajemo više uštimani, sinhronizovani… Puštamo stvari i osećanja da se razvijaju svojim prirodnim tokom. Više od svega volim tvoju prisutnost u mom životu. Tu sam da kažem da više i nije tako loše i da imamo čemu da se nadamo i za šta da se trudimo. Pred nama je čitav život pun avantura i izazova i ostvarivanja kako na ličnom tako i na zajedničkom planu. Život pun muzike i boja koje tek treba da se otkriju i u kojima tek treba da se uživa.

susreti, noću.

tumblr_oamgw3X4J11uw8rayo1_500

Moja slabost, moj porok, moja tačka ključanja. Moje utočište, moje sigurno mesto. Ponekad, moja suza, a nekad bol u stomaku od smeha. Ravnoteža, glas razuma, smiraj. Tvoja šaka na mom kolenu, moj dlan na tvom uhu. Gledam te u oči, u polumraku tvoje sobe, čekam proleće u njima. Svanulno je sparno, olovno jutro… skoro pa tipična subota. A šta će biti sa ponedeljkom? Kalendarsko proleće i kiša u najavi. Pusti ‘Nirvanu’ i pritisni se uz mene, navuci pokrivač do ušiju i nateraj me da prespavam prve pljuskove. Da ne budem i ove godine prva na udaru. Pokisla, utopljena. Budi moje sidro, drži me na površini. Plesaću ti kroz prvu toplu noć, dok zrikavci pevaju. Plesaću ti u prvim osunčanim jutrima, dok nas bude gugutke i vrapci. Volim da te upijam svom snagom svojih čula. Tvoj ukus, miris, toplinu. Tvoje reči! Da te slušam i da se smejem od srca nekim totalnim besmislicama koje samo ti možeš da prevučeš preko usana. Oni razgovori koji ostaju u našoj postelji i koje sebično čuvamo, samo za nas. Pravi prijatelj? Naravno da jesi. Za mene jedini prijatelj. Najpribližnije definiciji ‘Srodne duše’… Pre svega te cenim kao osobu, i ponosna sam na svaki tvoj uspeh kao da je moj lični. Ne želim dok ovo čitaš da misliš da sam kliše i da ovo govorim samo da bih nešto rekla. Ako to i pomisliš, znači da se nisam dobro izjasnila, ali sve govorim iz najbolje namere. Ovim kratkim tekstom želim da poželim proleću dobrodošlicu. I da konačno kažem da znam šta znači procvetati u pravom smislu te reči. A kiša može da pada… čitavu noć, ako joj je tako po volji.

razočarenja.

tumblr_nf7l0cmfo21qm3r26o1_540

Ova suluda vrteška uspona i padova, kako na poslovnom tako i na emotivnom planu neće da uspori. Vrtim se u mestu, imam onaj poznati prazan hod i rupu u vremenu. Naravno da pokušavam da vidim razočarenje ili promašaj kao dobru lekciju za buduće izazove. Isplatiće mi se kad tad, ali… treba živeti i u sadašnjosti, a sadašnjost mi ostavlja gorak ukus u ustima. Imam težak mesec iza sebe. Zli jezici, finansijska nestabilnost, kao i prevelika želja da se osamostalim. Do sada nisam imala potrebu za time, ali promenilo se otkad sam sa Njim. Želim da imamo mesto za nas. Da uživamo u bliskosti koju smo stvorili. Prva je osoba sa kojom delim sve, pred kim ne prećutim! Prva je osoba kojoj se istinski radujem, i sa kojom želim da provedem što više vremena jer mi njegovo društvo, samo njegovo prisustvo, znači sve. To je prirodno, ako se sa nekim dobro slažeš a hemija vas radi na pravi način, da poželiš da učiniš da vam bude još bolje. Trenutno imam svezane ruke, situacija je takva kakva je, i nemam baš neku vlast nad njom, ali trudim se. Pokušavam i ne dižem ruke… iako ponekad, neuspeh ume baš da opeče. Udahnem, smirim se. Uspostavim balans. Ugrizem se za usnu, pa počenem iz početka, polako! Nekad se predam maštanju, i gledam u daljinu, i vidim plodove ovog truda što oboje ulažemo kako u našu vezu tako i u zasebne karijere. I ono što vidim je vredno svakog truda, i svakog gorkog pada u prašinu. Nikad nisam bila optimista, to mi je u prirodi, ali razvijam se, prilagođavam oči na dnevnu svetlost. Ne mogu sve da gledam sa predrasudom da će kad-tad da propadne. Možda neke stvari odolevaju propasti ako se potrudimo. Ako dovoljno jako poželimo, i posvetimo sebe da očuvamo to što imamo, pa uz to i da steknemo nešto više.

mesto u senci.

zzz

Postoje, posebna mesta koja su nam u životima otkad znamo za sebe, i koja su oduvek obavijena nekim velom tajne. Postoje i mesta o kojima znamo sve, iz nekih sećanja na prošle živote, iako ih u sadašnjem vremenu nikad nismo posetili. Maleni stan u potkrovlju zgrade na Menhetnu, 68. Zapadna 19. Sanjala sam to mesto toliko puta da je postalo gotovo stvarno. Iako se između nas preprečio okean i minimum šezdeset godina. Sada dosta sa ovim uvodnim iskorakom van realnosti. Ja sam sada ovde gde sam. Rođena sam Ovde, i živim Ovde već neko vreme. Kao što sam spomenula, postoje ta neka mesta koja nam čitavog života ostaju tajna iako svakodnevno prolazimo pokraj njih. Za mene je to oronula kuća, u ulici koja se nekada zvala po Svetom Savi, a danas je prosto obezličena adresom Novosadski put br. 5. Kao deca smo virili kroz ključaonicu sa nadom da ćemo ugledati bilo koji oblik života u tami amfor-kapije. Onda smo malo narasli, i gledali kroz razbijeno staklo na kapiji. Pred nama se otvarao hodnik oblepljen keramičkim pločicama sa ogromnim staklenim vratima na drugom kraju koja vode u korovom obraslu baštu, tek da zagolica maštu. I to je najviše što sam videla od te kuće. Stoji tu, na istom mestu više od sto godina, odoleva vremenu iako je sigurno izgubila sjaj koji je imala dok ju je neko naseljavao. Uvek mi je ostavljala velik prostor za maštanje i pitanja. Ko ju je sagradio? Da li postoji neka prostorija sa raštimovanim klavirom? Da li su tavanice oslikane? Da li ponekad zazveči kristal na lusterima ako ih ima? Malo ko zna i ima da kaže bilo šta o njoj. Nekako se i bojim da pitam jer već u mislima imam raspored soba, enterijer, kao i knjige na policama koje prekriva prašina. Možda je u bašti nekad bio vodoskok, možda se u salonu nalazila stolica na ljuljanje. Hiljadu možda! Opet sam dete opčinjeno pred kapijom. I biće uvek tako ogromna u mom oku, neprimetna u tuđem.

 

where I could go, to fall in love with you

tumblr_static_tumblr_static__640

Nikada ništa neće moći da zameni naše lenje subote, onako kada padne veče, i stegne zima. Pretvarajmo se, bar malo, pretvarajmo da se petak nije desio. Eto, doživeli smo subotu jer si veći čovek od mene, ti i ja u krevetu, moja pluća udišu otkucaje tvoga srca. Mogu da osetim miris neizgovorenih reči,  ali večeras ćemo da prećutimo. Večeras će nam se prispavati. Moje oznojano čelo će se skrasiti u tvojim rukama. Neću otići, jer nigde ne bih bila radije nego sa tobom. Sanjala sam jutro u Sahari, Sunce u zaklonu piramida, klečim i brojim zrna peska. Juri me žeđ, skrivam se od nje iza ljubičastih marama. Telo mi prožima groznica, stiskam zube do granice bola. Bežim pre nego što ovo mesto postane košmar. Ljubim te kroz san, i preplićem svoje prste sa tvojima da bih se uverila da si još tu. Kao da ćeš uvek biti, kao da si uvek bio. Još jedna naša nedelja se ostvarila. Stid je još prisutan, ali ovog jutra me gledaš bez prekora. Bistro. Skuvaš mi kafu, koja je po običaju jača od mene, i ne bih je menjala. I smejemo se… Muzika je dobra, mi smo dobro! Pričamo o stvarima koje nikome ne bi pale na pamet. Volim da ostavim otisak svoga tela na mojoj strani kreveta. Miris na jastuku. Volim da ostavim trag da sam tu. Glas da mi je stalo. Ali zvuk se prekinuo negde u grlu. Preterala sam! A poverenje je isparilo kao slika oaze u ovoj surovoj pustari. Znam da smo dobro, jer me stiskaš dovoljno snažno da se šavovi zatvore. Nikad ne bih poželela da sumnjam, ali nekad ne umem da proniknem u dubine, ili me obuzme sirov strah. Sad je prevelik ulog da bih bila spremna da izgubim ovu partiju.

ostajemo budni.

tumblr_oitfh4cwdt1uzomqmo3_500

Svaki put kad me zagrliš imam osećaj da sam pronašla dom,

jer kad sam sa tobom ostajemo budni čitavu noć,

blaženom nesanicom i burom dodira pratimo zvezde na počinak.

Upoznajemo se, kao zveri, mi se ne svađamo, režimo…

iskeženih čeljusti, ali verujem da nikad nećemo otići. Jer,

sva sam tvoja, pomalo vulkan, i nijansa sante leda.

Tvoj kažiprst klizne niz kost mog nosa, i kraj svih mrštenja,

kraljevski se mirimo gospodareći posteljom, divlji i gladni!

Lomiš mi se u grlu. Saplićem se o tvoje očnjake.

… i uvek ću biti ono nešto što stežeš među zubima!

I sav si moj, u jutrima kada se tvoja ruka obavija oko mene,

privijaš me uz svoj kuk kao da sam srasla uz tebe, deo koji nedostaje!

Zatvorenih očiju, znaš svaki moj pokret, svaki uzdah…

i sakupljam trepavice sa tvog lica iako su mi želje ispunjene,

skupljam ih da sagradim sklonište od ovog februarskog vetra.

Ponosno te nosim pod kožom, i u kosi, u osmesima,

čuvam te u uglu oka. I značiš mi sve!

 

otrovni predeli.

tumblr_ojjflg9ypb1u03r84o1_1280

Dan je mirisao na proleće, na neumitno buđenje. Vazduh je bio ispunjen zvukom korenja koje se probija kroz još zamrznutu zemlju u potrazi za sunčevim zracima. Uskoro će nebo da procveta, sanjarim o ukusu  zrelih voćaka koje mi kapaju sa pohotnih ugriza. Ali taj dan nije danas. Danas je fatamorgana. Priroda se poigrala sa čulima kako bi me izmamila iz sigurnog okrilja sobe. Crtam recke na zamagljenom staklu. Nešto se otima u meni. Umor mi savija rebra. Nije to umor, to sebe zavaravam, to je nedorečenost. Uvek je jedna reč na vrhu jezika. A kad je onog dana, uz čašu vina viška, slučajno zagrmela, odjeknula je, odbila se od praznine. Od tog dana mi se nadvija nad vratom poput sečiva, čekam dan egzekucije. Nikad ne molim, a večeras… večeras čekam spas. Da me izmakneš, da me otrgneš od dželata. Nije ni čudo da stvaram prevremena proleća, proleće kao izlaz iz ovog opijumskog sna. I ćutim, i plašim se kao dete od čudnih senki koje padaju po sobi. Ćutim jer nekako sve zvuči pogrešno. Bez namere da povredim, moj jezik seče. Sve posivi oko mene, uvene, padne u sebe. Nema tog proleća koje može mene da popravi, izvuče iz jame u kojoj odbrojavam dane i koja guta sve koji mi se približe. Moje stanje svesti je otrovan predeo. Bekstvo! Karta u jednom pravcu, a na kraju puta da me čeka on. Snažan i glasan. Zagrljaj koji sastavlja. Ili ga uopšte ne bude, predomisli se u poslednjem trenutku. Krajnje promišljeno. Pobegne pre nego što bude prekasno. I opet se nađem sama, onako kako sam i navikla. Mada sa znatnom prazninom. Osećaj kao posle amputacije desne ruke, ili obe, da više nemam radost koju mi pruža crtanje i pisanje. Ili kao da mi nedostaje neka noga, da više ne osetim radost koju mi donosi ples. Najverovatnije ću pisati: ‘Bio je prekratko tu. Bio je divan’ To mi nikad niko neće pokvariti, čak ni ja. Samo će da blista, iz uha. Ostaće mi nedosanjan. Jer ja sam utopljenik sa iskustvom, a još jedan brodolom ne mogu sebi da priuštim.