reč/ slika.

sklopljenih očiju.

c59283cb84d06aabee7dddf630d317eb--lighthouses-romantic-tumblr

naše senke sanjaju, dok u slepu sobu dopire tek eho,

a prvi suton čeka da se oči sklope. vešto se skrivamo od budnih,

mi sanjari, zalutali u stvaran svet.

imamo modre novembarske noći samo za nas

i naš trapavi ples na rubu zgužvane postelje.

svaki put potonem ispod zenice tvoga oka,

ja, veseli utopljenik sopstvenih strasti.

i svaki put, dopustim tvojim veštim prstima da putuju

na osunčani jug moga tela.

jer, uvek ćemo imati jedan grad u Maroku,

da čeka na nas, kao usamljeni svetionik,

da čeka na naš beg!

 

Advertisements

The Revenant.

therev-2post-01-gallery

Film Povratnik (The Revenant) definitivno je kinematografski biser 2015. godine u režiji sad već poznatog Alehandra Gonzaleza Injaritua koji je prethodne godine osvojio Oskara za najbolji film sa svojim nadrealnim ostvarenjem Čovek-ptica. Od čak 12 nominacija, na 88. dodeli Oskara 2016. godine Povratnik je dobio 3 zlatne statue, za najboljeg glumca (Leonardo Dikaprio), za najboljeg režisera (Alehandro Gonzalez Injaritu) i za najbolju fotografiju. Scenario za film se temelji na romanu Majkla Punke iz 2002. godine koji je inspirisan životom Hjua Glasa. Radnja je smeštena na sam početak 19. veka i prati grupu istraživača i trapera tokom ekspedicije u snegom zatrpanim šumama američkoga zapada. Pre nego što počnem sa bilo kakvom dubljom analizom ovog ostvarenja, moram da se dotaknem teme ‘Leonardo Dikaprio, lov na zlatnog kipa’. Pre Povratnika, Leo je čak četiri puta nominovan za ovu prestižnu nagradu, ali sticajem okolnosti svaki put mu je pobegla ispred nosa. Ne, to ne znači da nije dovoljno dobar u onome što radi, jer čovek stvarno ima vezan niz maestralnih uloga od 2000. godine do danas, ali ipak po mom nekom skromnom, subjektivnom mišljenju jednostavno nije dorastao ulozi Hjua Glasa koja mu je data u Povratniku. Moglo bi se reći da je uloga prosto bila veća od njega. Ili je ipak Leo popustio pod pritiskom i težinom koju nosi Oskar, i svoju energiju posvetio tome a ne izgradnji lika. Nešto ipak nije štimalo, i to se moglo osetiti u celokupnom filmskom doživljaju. Povratnik je izuzetno slojevit pa ga je teško žanrovski odrediti. Za film se može reći da je vestern, drama, priča o preživljavanju i istorijski ep u jednom. Na neki način se može doživeti čak poput crne komedije, ako se fokusirate samo na mnogobrojne neljudske činove kojima je glavni lik bio primoran pribeći samo kako bi izbegao gotovo sigurnu smrt. Okidač drame u filmu definitivno je momenat kada Glasa napada medved. Nekim čudom, uspeva da preživi. Glasu poviju rane i zatim ga nose na nabrzinu sklepanoj nosiljci kilometrima po zahtevnom terenu usred zime. Nakon nekog vremena postaje prevelik teret svojim kolegama da se mnogi u grupi pitaju da li bi bilo lakše ubiti ga. Glasov sin, Jastreb, tinejdžer mešane indijanske krvi protivi se tome da mu ubiju oca. Tu na scenu stupa lik Džona Ficdžeralda (koga glumi Tom Hardi) koji je najglasniji među onima koji žele da se reše Glasa. Ubija mu sina, a njega ostavlja u plitkom grobu uveren da tako teško povređen čovek nema izgleda da preživi. Hardi brilijira u ovoj ulozi i baca veliku senku na Dikaprija. Njegov lik ćemo prosto voleti da mrzimo jer ima više izgovorenog teksta, mogu čak reći da zalazi u neku sirovu filozofiju. Dajem primer kada se dotakne teme Boga, Ficdžerald u jednom trenutku priča o svom nekadašnjem poznaniku kome je veverica predstavljala Boga, samo zato što je to bilo jedino živo biće s kojim je imao interakciju i koje mu je pružalo svojevrsnu potporu. Svaki lik u ovom filmu ima svoju interpretaciju Boga. Za Glasa su to njegova pokojna žena i sin, a za jednog Indijanca to je njegova izgubljena kći. Injaritu je evidentno pretvorio Boga u ultimativni motiv koji svakoj osobi na izmaku snaga daje dodatnu snagu da ide dalje i da pronađe način da preživi. Da skratim priču, film je vredan gledanja, čak više od jednog puta, i naravno obavezno štivo za svakog filmoljupca. Način na koji je film snimljen je priča za sebe. Injarituovi krupni kadrovi su izuzetno naglašeni i likovi koje snima su toliko blizu kamere da vidimo kako se objektiv kamere magli od njihovog disanja. To su dosta neugodne i na trenutke potresne scene, no svejedno se kao gledatelj ne usudite ni trenutak odvojiti oči od ekrana. Pored svih brutalnosti kojima film obiluje, Povratnik je iz vizualnog aspekta prekrasan film. To je ponajviše zasluga direktora fotografije. Ovde je na sjajan način iskoristio prirodnu svetlost baklji, zalazaka sunca i magle što je rezultiralo brojnim spektakularnim scenama. Ovaj film na sjajan način predstavlja ideju da je ljudsko telo samo naš privremeni fizički oblik, dok duša živi zauvek. Glavni lik, Glas je kroz čitav film svestan svojeg teškog stanja ali zbog toga ne staje kako bi se zalečio nego po svaku cenu pokušava sustići svoje bivše partnere dok je još živ. Povratnik je istovremeno brutalno težak, ali i neodoljivo napet, i s njim su postavljeni novi standardi kad su u pitanju filmovi koji se bave tematikom preživljavanja.

puštam glas da plovi kroz noć.

tumblr_om4me0u7ad1tojqd4o1_1280

Moje srce najlepše peva u tišini praskozorja,

dok svet spava,

dok vetrovi počinju.

Slušaj!

Bilo bi dobro da čuješ, da znaš,

ili ne bi? Svejedno!

Postojiš, u onom delu mog srca,

koje nikada nije bilo slomljeno.

Dajem ti celovitost,

sastavljam te.

Svi satovi sveta nestrpljivo čekaju,

da oglase radni dan,

ponedeljak.

Ali ja sam budna,

dok svet spava,

razapinjem glasne žice kao jedra.

Plovim kroz sećanja,

burne noći pod tvojim dlanovima.

Prizivam dodir, ukus, ton,

nema kod mene između,

ja ne priznajem površno.

Jer, moje srce najlepše peva,

u tišini pred osvit,

u tajnosti

kruna od maka.

819a31237876a18fd33a4124058f52dd--watercolor-poppy-tattoo-poppies-tattoo

Na horizontu beskrajnih pejzaža njegove postelje,

u grimiznim noćima bez neba, zarivam lice u jastuk.

Dezorijentisanim pokretima i mimikom, pozivam te,

prošetaj kroz mene kao kroz polje žita. Slobodno!

Žetveni mesec je otišao na zasluženi odmor,

pokošen srpom mlade oktobarske večeri. U tišini!

Mi, skriveni paučinastom zavesom slasnih ugriza,

skriveni od sveta i zaborava. Posustalih mišića,

posrćemo nespretno ka raspletu i vrhuncu još jednog čina.

Nosim tvoje mirise u novi dan, prospi se po meni,

toplo i sa osmehom olakšanja. Suludi osećaj pripadnosti,

kao i svaki davljenik koji oseti sigurno tlo pod stopalima.

Izbacilo nas more na obale novootkrivenog ostrva,

mekih, mirisnih, pamučnih plaža u senci tvog pogleda.

Tu gde smo, bol prestaje, a mi ponosno nosimo na čelu

venac od maka umesto krune. Crvene bulke koje plamte.

Ponosno nosimo snove u trepavicama, slabost u kolenima.

sezona čaja ili kako preživeti jesen.

13da231c18f48d2405cc70685c038f60

Tabani svrbe za pustolovinama, Sicilija mi je i ovaj put izmakla pred nosem. Mediteran, epski Palermo i pogled na nepredvidivu Etnu. Septembar je bio, pa prošao. Leto tek što sam ostavila iza ugla, još uvek nosim njegovu toplinu i mirise na koži kao i po koji izbledeli pramen kose viška, a noć je već duža, nekad i predugačka za moj ukus. Probudim se umorna od te duge šetnje kroz muzej snova. Izgubila sam se i to tamo gde se najmanje očekivalo. Jesen je nekako uvek bila moj teren. Izašla sam iz koloseka, ili polako ostavljam mladost i polet za sobom. Postajem kao i drugi, uz sve mrzovoljno režanje na kišu i vetar. Prsti se smrznuto uvlače u rukave i najradije bih ostatak svog života provela u sivom ćebetu. Kafu je zamenio Čaj, i to je poslednja činjenica da je leto zaista otišlo, i da se ove godine neće vraćati. Postala sam jedna od onih Earl Grey persona, uobraženo ne progovaram bar dva sata posle buđenja. Lažem da sam tek sad ustala! Cenim te sitne trenutke tišine i nedodirljivosti, dok mi se nepce natapa aromom bergamota. Nedeljom u podne ćutim, jer imam svet na dlanu i strašću slomljeno telo. I slike se vraćaju kroz prvu jesenju maglu. Te slike su samo moja remek-dela, i sebično ih čuvam. Umem od njih da se naježim od glave do pete. Ispijam toplu šolju slasti i bola. Uživam u svakoj njenoj kapi. Po prvi put nešto znam, i prihvatam to kao žena. Rutinski me voliš, određenim danom u nedelji kad nađeš vremena, propušten dan u planeru. Kad imaš potrebu da budeš voljen. I govorim u sebi, koliko god kratko da traje, bar je iskreno. Bar je stvarno. Evoluiram, prerastam sujetu kao neki iznošeni kaput. Bacam je u stranu, za prodaju ili na poklon. Oktobar je sezona ispijanja čaja, starih italijanskih filmova, i čarolije ispod pokrivača u sitne jutarnje sate pre petlova. Sve te stvari u sebi nose dovoljno topline da od njih živim dok me prvo sunce ne poljubi u čelo krajem meseca Marta.

reminiscencije neke druge jeseni.

tumblr_m74dovpgn11qhby6so1_1280

Ima u životu onih momenata kada čovek ispusti sebe, pa se razbije, sa gorčinom prevare na usnama. Povuče se, i pusti na pozornicu srca zaglušujuću tišinu da zapeva danima, mesecima… Dok se godišnja doba smenjuju, i leto preko noći vene. Postoje te neke noći posle kojih bi trebali da promenimo ime jer zaista više nismo isti. Posivi po neki važan deo u nama, posivi do pepela i prvi vetrovi ga raznesu u krošnje koje Jesen polako okuje septembarskim bakrom. Malo manje smo dotadašnji mi, malo više stranci i po koja bora više ugravirana u zamišljenom čelu. A i ja, prestala sam da čekam na nešto, na nekog i skupljam delove sebe koje još mogu sačuvati od vremena. Sve je u mojim rukama, a čekanje na nečiju ruku je pusta bajka u koju ni deca više ne veruju. Bila je samo jedna ruka. Moj neobuzdani melanholik i ja. Nedostaju mi pogledi kroz okrugli prozor tvog stana na užurbane ulice velikog grada, i silina buke kojom je taj grad disao bez sna, bez predaha. Nedostaje mi Šopen, zvučao je drugačije uz tebe, manje tmurno, i toplije. Kako smo samo znali da ćutimo uz njega. Priznajem, kao i svaki zavisnik, živim na oštrim krhotinama sećanja na Onaj život. I bolu me, povređuju, i seku, prolivaju me. Izborim se, neko vreme, a isto tako im se rado vratim. Svi kojima sam dopustila da me upoznaju, gledaju me i čude se u isto vreme, i dive na neki sadistički način, a na licu nose pitanje kako posle svega uspevam ostati nasmejana. Ne samo ja, svaki bi čovek morao da nauči kako uspomene sačuvati od zaborava. Sačuvati onu samu esenciju svega lepog kroz šta nas je život vodio, sa čim nas je susretao. Sve divne ljude, umilne pejzaže, tanane tonove! A kada nastupe momenti kojima tišina ovlada, jednim lakim pokretom otvoriti prozor i pustiti da nas preplave svi uzvišeni doživljaji koji nas vibrirajuće prožimaju. Eto zašto se i dalje smejem i ne popuštam. Uvek imam zbog čega da nastavim dalje, i čemu da se nadam. Prve kiše nisu razlog za povlačenje, ako znamo da je miholjsko leto pred nama. I nazdravljam za sva prošla miholjska leta u Oktobrima. Blede na crno-belim fotografijama, ali zrače tako jasnim spektrom žetve u mislima. Miris zemlje, cimeta, i kukuruznih polja u njegovoj kosi i dalje bridi na vrhovima mojih prstiju. I sečem svoju kosu, gotovo ritualno u to neko vreme jer želim da budem onakva kakvu me je znao, želim da mi prijatelji udele po koji kompliment da sa svakom Jeseni izgledam mlađe. Devojčica sa oronulom dušom starice kojoj je sve već viđeno.

Twin Peaks: sezona 3 epizoda 8

118c5c602573757f5ab4ac70fbb0d60b

Priča se nadovezuje na radnju iz prethodne epizode, nakon što je Kuperov zli dvojnik (doppelganger) pušten iz zatvora u pratnji Rej Monroa. Sve ide svojim tokom do šesnaestog minuta epizode. Tada dobijamo klasičnog Dejvida Linča u svojoj punoj snazi i slobodi. Po meni, ove epizoda bi trebala da nosi podnaslov ‘Priča o nastanku BOB-a’. Linč nas kao gledaoce retrospektivno vraća u prošlost. Odbrojavanje i detonacija. Triniti test je prva proba nuklearnog oružja izvedena u SAD 16. jula 1945. godine. Ovaj test odigran na pozornici mesta Vajt Sands (Novi Meksiko) je početak atomskog doba. Ako uđemo u neku dublju analizu sa poetske strane mogli bi slobodno reći da je taj događaj kraj doba nevinosti i da je čovek njime pustio zlo u Svet. Možemo da poistovetimo ovaj događaj sa otvaranjem Pandorine kutije. Slikom se vraćamo do čuvenog dragstora-benzinske pumpe (convenience store) koji nam je od ranije poznat. Vidimo da ga naseljavaju natprirodna bića ili zli dusi koji nose oblik prosjaka lutalica (woodsman). U noći ekspolozije na tom mestu među njima dolazi do velikog komešanja i gužve. Možemo da naslutimo iz njihovih pokreta da čekaju na nešto. U sledećoj sceni vidimo žensku siluetu koja lebdi u praznom prostoru tj. apsolutnom crnilu i iz usta izbacuje želatinastu tečnost u kojoj se nalazi hrpa nečeg nalik jajašcima, kao i sfera sa BOB-ovi likom. Na tom mestu, i tada BOB prvi put dolazi na pozornicu tačnije ulazi u svet Tvin Piksa. Eksplozija jenjava, i slikom se vraćamo na već viđenu scenu okeana. Znamo da se taj krajolik nalazi ispod Crne kolibe. Ljubičaste nijanse preovlađuju i jedini zvuk je šum talasa. Kroz scenu okeana približavamo se ostrvu na kom se nalazi gigantska futuristička građevina glatkih zidina. Linč nas uvodi kroz maleni prozor na toj monumentalnoj građevini u sledeću scenu. Crno-beli predeo, soba, žena (Senorita Dido) koja sedi na sofi i sluša muziku sa fonografa. U sobi se nalazi i mehanizam koji liči na ogromno zvono i ono počinje da proizvodi zvuk. Nešto nalik alarmu. U sobu ulazi Džin (Fireman), isključuje mehanizam i vidno je zabrinut. Žena i Džin nisu progovorili ni reč, pa možemo da naslutimo da se sporazumevaju telepatski. Džin ulazi u prostoriju koja najviše liči na stari teatar. Na platnu gleda sve ono što se desilo od ekspoloziije do pojave BOB-a. Džin potom počinje da levitira dok mu se iznad glave stvara zlatan oblak čestica koji formira sferu sa likom Lore Palmer u sebi. Ako je BOB apsolutno zlo pušteno u svet, onda je Džin definitivno predskazao Loru kao apsolutno dobro koje treba da se jednog dana žrtvuje ta ovaj svet. Da bi se uspostavio kosmički balans dobra i zla. Sledi vremenski skok. 5. Avgust 1956. godine, negde u pustinji Novog Meksika se iz jaja izleže žaboliko stvorenje sa krilima. Gmiže kroz pesak. Uvode se dva nova lika, dečak i devojčica, tinejdžeri, idu sa igranke, prolaze pored benzinske pumpe, devojčica pronalazi novčić. U pustinji se pojavljuju woodsman-i koji lutaju i nailaze na put. Konstantno se čuje čuveno Linčovsko pucketanje elektriciteta. Jedan od nih prilazi kolima sa cigarom u ruci, i izgovara čuveno ‘Imate li vatru?’ −Gotta light? Tu na površinu izlazi jedna velika teorija da je jedan od nijh zapravo muž Margaret Lantermen (“Žena sa panjem”) koji je izgoreo u požaru. Woodsman pronalazi radio stanicu, ubija voditelja, i u mirkofon izgovara stihove ‘Ovo je voda. A ovo je bunar. Napijte se i spustite. Konj je tama u beonjači oka.’ (This is the water and this is the well, drink full and descend, the horse is the white of the eyes and the dark within.) Stihovi deluju kao masovna hipnoza na slušatelje te radio stanice. Svi redom padaju u nesvest ili u san. Scena devojčice koja je tek došla sa igranke kući i koja sluša radio stanicu. Ona leže da spava, dok se žaboliko stvorenje penje kroz prozor u njenu sobu, a potom joj ulazi u usta. Možemo sa sigurnošću da kažemo da je stvorenje parazit u ranoj fazi koji će kasnije kako vreme bude odmicalo da se formira i otelotvori kao BOB. Tu slobodno možemo da povučemo paralelu sa zaposedanjem Lilenda Palmera. Čitava epizoda je veliko klupko koje je počelo da se odmotva mnogo pre radnje u Tvin Piksu, čije će se posledice tek osetiti u nekim budućim danima. Za sada toliko.

sačekaj me.

tumblr_oux9peUweK1r2y6t4o2_1280

Čekaj me da ne odrastem, i ostani dete uz mene.  Dopusti da te detinjasto grlim kišnim nedeljama kada je čitav svet lenj i pospan. I poštuj polumesec u mom divljem pogledu. Neka se presijava kroz noć. I poštuj moju tišinu, i nedostatak reči jer nekada za reči nema mesta među nama. Sačekaj da spustim prst na tvoje čelo i na taj znak prekrij moje kukove barutom svojih dodira, i zapali šibicu. Čekaj još pet minuta, da zakasnimo na tramvaj koji vodi u snove, i prepustimo se pokretima, drhtajima prohladne letnje noći. A ja, ja čekam da ležimo zajedno, da mi pričaš na ramenu, uz neke nove note, dok se u meni noć prelama iza spuštenih kapaka u svim bojama spektra. Purpurne i tirkizne i modre. Čekaj na one momente kada zajedno od dima postanemo pepeo. Kad sagorimo, a usne ispucaju od gladi i žeđi. Prevarimo male smrti u sitne sate, i obgrlimo život u njegovom prvobitnom obliku. Kad je sve bilo jednostavnije, i bez nesporazuma u grlu. Čekaj da ti osmeh isplovi na površinu lica da mogu da se ogledam u njegovoj bistrini. Da vidim svoj odraz u njemu, neočešljana i naga. Da mogu na njemu da ogrejem umrone dlanove kojima vučem radnu nedelju.  Sačekaj me, spontanu i zbunjenu, glasnu, krhku, nepoželjnu i odbačenu. Sutra se niko neće sećati mene ni ovoga trenutka. Neću postojati, a sada sam tu i ovde. Izbavljenje u trenu i ništa drugo… obostrano! Zato me čekaj.

ne umemo.

z

Verujem u tople letnje noći, i u sve što one nose sa sobom. U magiju novog meseca. Verujem u duge zagrljaje, i u rastanke pred zoru. Sloboda i glad za njim, želja za ‘još pet minuta’, iako znam da nikad neću uspeti proći kroz zid kojim se vešto okružio. I prihvatam. Po prvi put sam mirna i puštam da se priča razvija svojim tokom. Po prvi put priča ima svoj sled događaja bez mojih navođenja. Nisam pisac, niti narator. Radoznala sam, jesam, da li nekad pomisli u toku dana na mene… Da li me sanja nekad? Na tom pitanju padam, na tom pitanju unapred znam da će da boli, ali neka traje sada. Ćutim… Neka traje u svoj lepoti tajnosti, daleko od radoznalih očiju podlih posmatrača. Počela sam da venem pre svega ovoga, pre nego što smo se Mi desili. Počela su s mene opadati presušena osećanja kao hrskavo lišće u ranu jesen. Bila sam gluva taj neki kritični period vremena. Tišina koja savija rebra svojom težinom… pre nego što si mi se desio. I onda je došla muzika, doneo si je u sebi do mene. Pratim muziku i učim sebe da pevam, ponovo, krećem od apsolutne nule. Da pevam onako, kao nekad, snažno, punim plućima i životom. A kada mi pričaš, kada mi se približiš, osetim elektricitet kako pecka tu negde između tvoje i moje kože. Iskre, varnice… Ne mogu ih sakriti, oči me izdaju, prate tvoju Reč. Verujem u lepotu reči na tvojim usnama. Osetim toplinu, imam toliko toga da ti kažem, da ti dam. Želim da me poželiš, pustiš poruku, i ja ću sigurno doći, šta god da ti je na pameti. Hrlim ka slobodi koju mi pružaš, ka pažnji koja mi je toliko potrebna posle svih lomova i brodoloma. Umorni smo, prepoznajem to. Umorni smo od kruženja ovim pustinjskim nebom. Olovno, usijano vreme koje otapa i kosti, otapa do neprepoznatljivosti. Nespretni, više ni ne znamo kako pružiti ruku, na onaj istinski način. Prevazići taj hronični grč je najteži korak u čitavoj priči. Da li ti nedostajem, da me vidiš u publici večeras kako pijem i pratim tvoj ritam?

pokaži put revoluciji.

post

Korak izvan bezbedne zone.

Privijam svoje telo uz tebe, i strepim par momenata. Poželela sam te,

i to ne samo ovo veče. Poželela sam te kad nisam imala pravo na to.

I tinjao si, ali ugasila sam taj požar, pustila vreme da prođe, da zaboravim.

Prelistala sam par stranica na kalendaru,

a leto je već daleko doguralo.

Onda si mi se opet desio, bez plana, i teško mi je bilo da ignorišem.

Prihvataš! Odreagujem trapavo, nisam se nadala. Privijem se bliže.

Ugrizem ti meso, puca mi pod očnjacima, zaparam ti kožu noktima,

duboko te udahnem u sebe, i jauknem ti na uho.

Ugasi svetla, i pusti da nas osvit dana zatekne kako se borimo,

kako se borimo sa snom, i pričaj mi, pričaj mi sve…

Osmehni se, i dozvoli mojim prstima da lutaju autoputem tvoga lica,

oseti muziku bez sluha, zvuk neizgovorenih reči odjekuje poput talasa u školjci.

Neka nas prvi petlovi opomenu par puta!

Neka jutro raspe svoje boje i isprati Mesec na počinak, zaslužio je.

Nemam želje, nemam očekivanja, ali još imam to u sebi,

čak i posle svih tih brodoloma, lava i dalje tako divno kola u mojim venama.

Učinila sam te zadovoljnim, iskrenim i srećnim u tih par sati,

i to je bilo dovoljno,

i to je najbitnije.

Revolucija se neće dići bacanjem kamenja i grubih reči, nego poklanjanjem

poklanjanjem iskrenosti, pažnje, lepih reči, i dela… a ja samo toga imamo na pretek.

Promeni! Pokaži da može drugačije, van rutine, pokaži put revoluciji

jer nam je preko potrebna.