kako se rastajem sa Novembrom

Svake noći, brižljivo sam svijala gnezdo.
Trideset uspomena sačinjenih od krhkog pruća i požutelog lišća.
Hladno je za ovo doba godine, hladno, jer su osmesi lažni.
Ovog Novembra sećanje ima oštar miris truleži.
Reč, slika, miris, zvuk…
Nešto je uginulo blaženim snom u kavezu mojih rebara.
Ovog Novembra nije bilo mesta za moju snove,
glava je uzalud počivala na jastuku protkanom imelom.

Beskrajne staze, sati i sati šetnje u mestu.
Sve se kreće
Ovog Novembra
… sve se kreće osim mene.
Mesec ima najlepše oko, noćima zurim u njegov pogled.
Večeras su mu zenice široke, progutale su svemir
pomno me gleda, skriven tek laganom, plavičastom izmaglicom
Mimika, grč, greška, opravdanje…
Ovog Novembra nisam nasela na trik.

Nađimo se u nekom boljem raspoloženju, dogodine.

 

Advertisements