reč/ slika.

Month: December, 2015

drugoj meni, sve najbolje.

U ovo doba godine, kada je atmosfera teška od lažnih obećanja,
vreme je olovo, horizont lepak što se suši, a pitanja suvišna…
ona odlazi sebi. u sebi je sigurna.
Jutra su maštovito maglovita, zemlja isparava, šipražje šapuće
korak joj je siguran i snažan,
a pogled ravan do granice ovog pepeljastog neba što propada u blato.

Vezivanje je čudan porok,
to joj je u krvotoku, ne ispira se,teče i traje…
dva tela, a dišu u harmoniji.
Nije morala da joj kaže ni reč,
znala je da se osećaju,
poverenje. sloboda.
Prepustila se galopu, neka je nosi,
nek joj oštrina jutra išiba lice,
nek sledi so na njenom licu.

Poželela sam joj spontanost, zaslužila je da luta, treba joj veći svemir,
poželela joj jedno bistro jutro na toplom belom pesku,
neka se probudi nekom dalekom Njemu, i nek shvati da je njegovo rebro.
Samo tada
biće dovoljno biti osmehnut
biće dovoljno da zajedno ćute.

prosula sam tišinu.

Od svih poznanstava, najdraže mi je ono moje upoznavanje Tišine.
… upoznavanje bezvremenog spokoja koji je redovan gost u mojoj sobi,
oko tri ujutru, kada sve mirisne sveće utonu u vosak svojih tela.
Tad me napuste i senke, prošle i buduće. I mogu da se prepustim…
sa osmehom na licu, bez tona, stežem u ruci visoku, praznu čašu.
Crvene mrlje su rasute po posteljini umesto latica,
krvarim, i u tome nema bola i agonije.

Kako su godine prolazile pokraj mene, nestašnog pogleda,
sve više sam čeznula da verujem u nešto,
u bilo šta zapravo!
… i naučila sam, verujem, u svoju usamljenost.
Satkala sam mapu od nje, mapu bez vremena i prostora,
sada se ispred mene nalaze godine, decenije…
mirnih krstarenja na njenoj plimi.

kratak osvrt u Decembru

čak i mirišem drugačije,
kosa mi miriše na kamilicu
koža na turske začine.
U ovom letu…
ja ostavljam i zaboravljam
ljubičastu sebe.
U očima nosim…
po koju zvezdu više,
po koji san više.

ni moje priče više ne dolaze
sa nekim smislom i krajem,
već u fragmentima.
Oštre krhotine koje povređuju,
ali ne mene, nekog drugog!

ostao mi je je jedino Naš prostor,
prostor u kojem smo sanjali
i pusto obećanje da ovo nije ljubavna pesma
Kad bi samo zaboravio na strah,
i otvorio oči…znao bi
da su na ovom mestu prozori uvek sa osunčane strane.
… i slutim, da ću sva naredna leta lutati
Sama
poljima pšenice
odevena u malene, tirkizne minđuše.

čovek u crnom

Trebala si nastati juče, tad me je posetio.
Kao i uvek, tama je bila plavičasta,
a kroz maglu se prenela promukla pesma petlova.
Šetao je vlažnim drumom i za sobom gasio kandelabre,
čovek u crnom… senka, uspomena, legenda!

I tog jutra sam, kao po staroj navici,
plela snove koje sam želela usniti.
Čekala sam zvuk… i bio je tu… bluz,
tempo koji prolazi kroz kožu do onog malenog ponora
koji svi nosimo u grudima

Džoni i ja, poznajemo se mi dobro,
po tužnom, zamišljenom pogledu i mirisu cigara.
Ne odvajamo san od jave, uvek plešemo na rubu Sveta
i grohotom se smejemo ambisu prolaznosti.
mi smo ovde samo slučajni prolaznici.

Pesma je tog jutra slomila moja nejaka rebra,
bez bola i bespotrebne patetike.
Kavez je obijen, rešetke deformisane tek da se kroz njih provuče
… svetlost.
Jedino svetlost može razbiti neizvesnost svitanja.