reč/ slika.

Month: January, 2016

venera.

tumblr_o0j77ms4TA1um417ho1_500

Usnula sam noćas nespretan san, kroz drhtaj, udahnula sam pesak,
iskoračila u novi dan, bosa i slaba. U glavi mi je bubnjalo…
Gromoglasni zvuk mora koje se razbija svom snagom o obalu,
ova voda lomila je tela mnogih utopljenika snažnijih od mene.
So na usnama i u kosi. Večita žeđ koju nosim u sebi, plamen,
i ne postoji način da je ugasim. Gori mi u utrobi…

Život je došao iz vode, i želim da mu se vratim kao takvom,
u praskozorje Sveta, da sklupčam svoje telo nazad u školjku,
i pustim plimu da me nosi. Želim da pronađem nove dubine,
sve nijanse plave boje, da utišam okolinu i slušam bat srca.

Evo mene ovde, nasukana na obali pogrešne realnosti, olupina,
ležim skrhana, pogled mi se gubi u senkama na plafonu moje sobe.
Jutro je protkano toplom izmaglicom, koja ostavlja gorak ukus,
i beskrajne rupe u sećanju, modrice od snažnih poljubaca.
Rodlila se još jedna nedelja iz čiste dokolice da zatvori krug,
iz nekog udaljnog kutka kuće ječi džez sa radija. Budimo se!

hvala Vam na poklonu.

1dae0875b62aba4c67aa820c65bee7b4

25. rođendan.

U ovim prilikama, i sličnim neprilikama, najradije se sakrijem,
i ćutim… jer nema se tu šta puno reći u odbranu godinama koje
bez našeg pristanka, prolaze! Još jednu ostavljam za sobom!
Ne brojim ih više, teška je to rabota, traženje igle u plastu sena,
traženje nove krivine koja nam ruži čelo, usne, i umara pogled.

Danas glumim licemera, i uzela sam najiskreniji osmeh za obmanu,
zahvaljujem se mehanički na sve čestitke i najbolje želje…
koje bi trebale da mi se ostvare sada kada sam prekoračila taj prag,
četvrtinu veka. I ne volim kada je sva ta pažnja usmerena ka meni!

Ja bih danas, sve meni drage ljude, odvela iz tmurnog Januara,
na neko daleko, toplo, mirisno mesto. Da se smejemo i pijemo.
Da im pokažem koliko su mi bitni, i da veći poklon od njih
ne mogu sebi priuštiti. Sreća je imati Vas, tako različite i lude.

snovi od meda.

5402228965_2bb9f3a853_b

Dobro poznajem ovaj januarski vetar, njegovu oštricu,
njegovu moć da me pred zoru izbaci iz nepoznate postelje.
I da me šiba pustim ulicama skučenog sela, uvek za petama,
a u zeleni džemper se utkao miris nekog dalekog stranca…

Iz skrivenih uglova, dopiru pijani glasovi, vriska i smeh,
ja sam samo nemi posmatrač lelujavih senki,
preteška tela koja se spotiču na staklenim nogama.
Još jedan vikend je izbrisan iz kalendara!

Setnog pogleda, umornih usana i ključne kosti
ispraćam praznike na počinak u senci polumeseca.
Odlazim dublje u svoj kaput, i kajem se tek poneke reči,
otrovna isparenja crnih misli… opet bežim, uvek bežim.

I moje slomljeno telo puzi u postelju sa prvim znacima dana,
ništa više od napukle ljušture ispucalih usana,
odjek januarskog vetra ostaje u meni i bubnja mi u plućima,
a ja sanjarim da plačem, umesto suza, teče med…

večitom dečaku.

David_Bowie06

8 Januar 1947 – 10 Januar 2016

Moje noćno nebo je ostalo bez najblistavije zvezde,
i tražim te večeras, i tražiću uvek… tvoj trag, tvoj zvuk!
Puna nemira i teskobe, još juče sam svim srcem slušala
tvoju labudovu pesmu, slušala sam odlazak u sumrak.
Rekao si: ‘Nemojte biti tužni, plava ptica je tu’
… slobodna, dovoljno jaka da napusti gnezdo.
Znala sam da si konačno pronašao put kući, gde god da si,
znala da si pronašao svoj asteroid B-612, svoju Nedođiju.

I boli me misao na Svet bez tvojih boja, i suze su sive,
ne bih trebala biti sebična, ostavio si nam čitavo bogatstvo
da hranimo svoje krhke duše nektarom tvog glasa.
Tako smo sitni i izgubljeni,
zgrčeni u mraku ovog dana koji te je odveo.

Ti si ‘tamo negde’, nosiš blažen osmeh na usnama,
posmatraš oluju, jer večeras i nebo plače sa svima nama.
Nisam više ni tužna, ni besna… niti razočarana!
Radujem se tvojim očima koje su ugrabile svemir,
i sada u miru sanjare o ljubavi i haosu.
Radujem se…
što možeš bez bola da otplešeš u večnost!
Divni dečače sa tužnim mesecom u oku.

začarani krug.

tumblr_nsbdzxFCIZ1u3b4z3o1_500

Zima je. Prve pahulje su mi jutros sletele na trepavice,
pospane oči, pogled bez cilja koji ne trpi svetlost.
Šarene senice razbijaju monotoniju ogolelog dvorišta.
Noći su mi duže nego obično, i kako dugogodišnja tradicija nalaže,
januarskim noćima družimo se Bukovski i ja. On zna da sam luda,
pa mi ne zamera!
Svesna sam da mi dobro stoje svi moji poroci,
ali to ne znači da se lako nosim sa njima.
Rado bih utopila svoje demone,
ali su sa godinama postali dobri plivači.
Uvek izrone…

Noći su mi još duže kada bez svesti lutam ledenim ulicama,
tražeći onu sebe sa kojom bih to veče volela popričati.
Senka nekadašnje mene, uvek na istom mestu, trebala sam znati,
čeka me, ispod svetiljke, kraj reke.
Slika je mutna, zvukovi prigušeni, mirisi detinjstva,
a barske ptice se komešaju u osušenoj trsci, sanjaju.

Ovo veče, stepenište je previsoko, osećam se tako malo,
koraci su mi sitniji nego obično.
Da li se penjem? Ili silazim? Previše je strmo…
I beskrajno mi je potrebno nečije rame, da se oslonim
jer kada isplovi nesigurnost,
Ne mogu sama.

Ovo je hram mojih poraza…
dom mojih slomljenih noktiju,
kostiju
i pepela