večitom dečaku.

by mesečarka91.

David_Bowie06

8 Januar 1947 – 10 Januar 2016

Moje noćno nebo je ostalo bez najblistavije zvezde,
i tražim te večeras, i tražiću uvek… tvoj trag, tvoj zvuk!
Puna nemira i teskobe, još juče sam svim srcem slušala
tvoju labudovu pesmu, slušala sam odlazak u sumrak.
Rekao si: ‘Nemojte biti tužni, plava ptica je tu’
… slobodna, dovoljno jaka da napusti gnezdo.
Znala sam da si konačno pronašao put kući, gde god da si,
znala da si pronašao svoj asteroid B-612, svoju Nedođiju.

I boli me misao na Svet bez tvojih boja, i suze su sive,
ne bih trebala biti sebična, ostavio si nam čitavo bogatstvo
da hranimo svoje krhke duše nektarom tvog glasa.
Tako smo sitni i izgubljeni,
zgrčeni u mraku ovog dana koji te je odveo.

Ti si ‘tamo negde’, nosiš blažen osmeh na usnama,
posmatraš oluju, jer večeras i nebo plače sa svima nama.
Nisam više ni tužna, ni besna… niti razočarana!
Radujem se tvojim očima koje su ugrabile svemir,
i sada u miru sanjare o ljubavi i haosu.
Radujem se…
što možeš bez bola da otplešeš u večnost!
Divni dečače sa tužnim mesecom u oku.

Advertisements