reč/ slika.

Month: February, 2016

pupa libera.

tumblr_lsjl2lw5651qfze4lo1_500_large

Stari, oronuli zidovi nepoznate sobe, izgubljeni delovi noći, i višak vilinske prašine. Ko su ovi ljudi? Gde su me ove lude noge dovukle? Buđenje uz lošu kafu, u nedostatku zvuka dopuštam da mi glavom odjekuje Nik Kejv u totalnoj disharmoniji. Tražim sebe, da se prepoznam, dugo zagledana u prelepe, hladne oči dečaka. Tražim sebe, u gustom, oporom dimu koji obavija i steže moja rebra. Nedelja je odavno prisutna na sceni. Nejaki zraci februarskog Sunca se podmuklo uvlače u svest, i daju sve od sebe da rasvetle detalje od sinoć. Grubo zatvaram oči, i pokušavam da izbegnem razgovore koji se vode oko mene. Kada je od mene ostalo samo ovo? Ili je ovako bolje? Možda vremenom izbledim… Volim ovaj potpuno nepoznati oblik gašenja duha i tela. Desetine propuštenih poziva, i zabrinutih poruka vraćaju u stvarnost. Kako mogu biti toliko sebična? Kako oduvek mogu biti ovakva…
Negde su porodice na okupu, i sve je izvesno, sede za trpezom jer red i tradicija tako nalažu. Ulice su puste, ne prepoznajem kraj, ne prepoznajem grad. Hodamo rame uz rame i pokušavam da održim korak, dečak prelepih očiju, slepac vodi slepca. Mada iskreno sumnjam da je stvaran. Možda je neki od mojih davno izgubljenih imaginarnih prijatelja isplivao na površinu. Potpuni stranci bez teme za razgovor, ali osmehnuti, kao da znamo nešto više. Nešto malo više od ovog pustog predela, i napuštenog srca. Poznajemo zvuk, u zvuku se poznajemo, jer ritam gospodari tamo gde razum zastane. Nosim muziku kao beleg, nosim sramotu kao orden.
Plačem u naletu besa, jecam, gola u kadi, bes i sramota… ali kao i uvek, sve bih to uradila ponovo jer su to neki porivi jači od mene, jači i od onih koji su jači od mene. Porivi preteški, sidro vezano za moju nogu koje nikada neće voditi na svetliju stranu. Ne želim sebi da rušim reputaciju, jer sam u ovoj priči ja oduvek bila negativac. Bežim, skrivam ovo slomljeno telo, krevet je uvek bio tu za mene. Sigurna kuća gde se ne mogu pronaći. Sigurna u snu, u svojoj čauri.

tražim Nas.

tumblr_nr2q66r8nj1uvmcvdo1_1280

Ostao je tek puki mit, urbana legenda koja se spominje u prolazu,
ljubav je raskrinkana.
Data su komplikovana imena svim pojavama vezanim za ljubav,
čak i za osećaj leptirića u stomaku.
Iz kog sam ja filma ispala? Koja je moja svrha u svemu ovome?

I verujem da nisam jedini tužni pajac koji grli uličnu svetiljku,
kome svetluca jedna nacrtana suza u uglu oka
dok podignutih obrva zuri u zvezde, ipak one vide sve.
Pijem jer tako verujem!
Pijem jer tako osetim.

Nesigurnim korakom sam došetala do samog ruba proleća,
pre vremena su počele one tople jutarnje kiše.
Čuo se tek šum, eho, koji se kroz prozor ušunjao,
i ispunio sobu melodijom, trapavi ritam nepoznatih koraka.
Još jedna noć bez sna, soba se skuplja oko mene
… kao dim cigarete, kao pepeo!

Još jedna rizična trka, još jedno vraćanje na početak kruga,
ponovo sam bežala od sebe, od one blede senke sebe,
pobegla od nemog posmatrača, stigla do sebe od krvi i mesa.
Pustila sam da se polako utopim u sladunjavom mirisu,
mirisu tvoje grudne kosti i tvojih ramena.

Nepromišljena, slobodna i divlja po prirodi, kada se oslobodim,
pustila sam talase naših slomljenih tela da prostruje mojim nozdrvama.
Podne nas je zateklo kroz otvore na roletni, u izgužvanoj postelji
… imao si nešto nalik njemu, njegovu vilicu ili jagodice.
Sa skrivenim uzbuđenjem nadvila sam se nad tobom
i posmatrala kako ti san poigrava na mamurnim kapcima.

Ali moja ljubav jeste davno poginula…
dopuštam sebi da mi na nju živi sećanje.

boli nas ljubav.

il_fullxfull.617529643_9jry

Kada se osvrnem preko ramena i saberem sve godine koje su ostale iza mene, mogu da osetim da su mi stopala hladna od moje lakomislenosti, naivnosti i verovanja da su me razumeli svi oni koji su me voleli. Nije tako. Zaljubljenost ume postati teška bolest, ono nešto što nam steže pluća, na prvi pogled lepo i mirisno, ali nakon izvesnog vremena nas od toga zaboli čitava utroba. Obolelima što ranije treba ukazati na razliku između ljubavi i zaljubljenosti kako bolest ne bi galopirala. Da ih ne zasene svetlost i boje u tuđim očima i da se ne upecaju na oštru kuku koja će im za sva vremena unakaziti usne, pa neće moći da ljube sa onom mladalačkom slatkoćom.

Poželela sam svim devojkama sveta mudar izbor, jer bez toga neće daleko stići. Ljubav može biti povoljan vetar u leđa, ali u isto vreme i preteško sidro koje vuče u mračne dubine. Ja se nekako nalazim izvan čitave ove priče, ja sam kao i uvek samo nemi posmatrač. Nalazim se na onoj bezbednoj udaljenosti, iza zida koji sam sama stvorila sa ove dve nejake ruke i koji me odvaja od ambisa. U tom ambisu nalaze se delići mene, bombonjere, ruže i čestitke. Ovo je jedan od onih dana kada se radujem što vidim iskrene zagrljaje, poljupce, kada dvoje plešu i imaju na licu onaj ponosni izraz. Jedan od onih dana kada tuđa sreća postane i moja.

Niko nije potpuno imun na Ljubav, stvoreni smo kao Ljudi i moramo da volimo (pre ili kasnije) jer nam je to u prirodi. Šta bi bili bez Ljubavi? Crno-bela traka, nemi film koji preskače, loši glumci koje je vreme pregazilo. Jedini i najveći neprijatelj ljubavi su previsoka očekivanja. Ponese nas jak vetar, prekoračimo onu bezbednu crtu i dotaknemo Sunce. Izgorimo i mi i sva osećanja u nama, a iza nas ostane gomila pepela. Siva i prljava… Ostanemo praznih ruku i još praznijeg srca. Skromnost je u tom slučaju vrlina.

Ja sam jedna od onih čija proleća još nisu procvetala, tek napupela…

buntovnici sa razlogom.

jdrs03a1

                                 (Februar 8, 1931.- Septembar 30, 1955.)

‘… onda dugo, kao lijek, puštam Billie Holiday… ništa nije zauvijek, pa ni ovo lutanje’.
Pucketavi zvuk vinila i promukli glas rasipaju se po sobi iz zvučnika. Prošla je još jedna godina, i palim još jednu sveću da ti obasjam put, jer znam da se tvoja vožnja nikada neće završiti. Topli vetar u tvojoj kosi, miris okeana u daljini, i cigareta u uglu tvojih obešenjački nasmejanih usana. Sve uspomene u meni su crno-bele fotografije koje blede. Toliko dugo sam bez Nas, da polako zaboravljam ritam uz koji smo plesali kroz noć, ulicama tog ludog grada koji nikada ne spava. 68. ulica, ulaz broj 19, ti i ja pijani nikako da se izborimo sa strmim stepenicama, smejemo se i budimo stanare. Šavovi na mojim čarapama su odavno popustili. To malo gnezdo u potkrovlju je bilo pravo bogatstvo za Nas dvoje. Uvek toplo, večito zagušljivo, pretrpano svim tim tvojim sitnicama koje sam obožavala. Prelepo smo se svađali, još lepše mirili. Ništa lepše nije postojalo od načina na koji su moji poljupci klizili niz oštre crte tvog lica… a ti bi samo naborao čelo mršteći se, jer te ometam dok čitaš novine uz prvu jutarnju čašu mleka. Kako si me samo umeo gledati, i te oči duboko usečene ispod obrva. Plave i još plavlje. Uvek će ostati u njima dah melanholije koja te ni tren nije mogla ostaviti da se skrasiš. Tuga je bila tvoja senka, i hrabro si se borio sa njom, i čast mi je biti tvoj saborac.
Slavim večeras tvoj rođendan, slavim uz to uspomene na Nas. Nisam plakala, mrzeo si to! Mi nikada nismo bili slabići. Čak i posle tolikih života, uvek ćeš biti tu negde, negde u uglu mojih misli. Moja snaga i volja, motivacija, uzor. Često pomislim da si negde, negde daleko, u nekom obliku, i da ću te prepoznati, i ti mene. Da nas je progutala neman anonimnosti, i sada lutamo. Možda si ipak ti razlog svih mojih bežanja, možda i uvek možda. Sve što želim večeras je da uz prasak uletiš u stan, sa flašom šampanjca u ruci, i da me ovakvu, u pidžami i čupavu uhvatiš pod ruku. Da se kao nekada ušunjamo u neko od onih brodvejskih pozorišta, i da me ljubiš u mraku.