reč/ slika.

Month: March, 2016

izgubljeni u prevodu.

o-LOST-IN-TRANSLATION-facebook

let’s never come here again because it would never be as much fun.

“Znaš li da čuvaš tajnu? Pokušavam da organizujem beg iz zatvora. Tražim saučesnika. Prvo bismo trebali izaći iz ovog bara, pa iz hotela, pa iz grada, i na kraju države. Jesi li za ili protiv?”

Iako je reč o kultnom klasiku iz 2003. godine, dugo sam odlagala da pogledam ovaj film, i kada sam konačno odlučila da provedem jedno sunčano popodne pred ekranom, sve je to bilo već viđeno, proživljeno. Film je zapravo ‘happy end’ neke moje tragično završene priče.  Iako film prkosi tradicionalnoj naraciji, a konkretna radnja ne postoji… veliki zum je na odnosu dva glavna lika. Dva potpuna stranca koja se sreću po prvi put u liftu hotela koji se nalazi u Tokiju. Hemija koja se stvara među njima i koja ih povezuje nekom bajkovitom niti. Sušte suprotnosti koje će spojiti okolnosti u kojima su se našli. Tada i tamo! Što se nalazi između redova svake inteligentne ljubavne priče i dalje ostaje misterija, jer univerzalnog odgovora nema.

Drugi grad, druga lica, drugi glavni glumci… ali uvek ista suština. Kako smo se izgubili u velikom gradu? Mogla bih po slobodnoj proceni da napišem roman koji bih tako nazvala.  Saobraćaj, kolone, buka, pijanstva… skupa, jednom rečju, otuđivanje! Nikada ti nisam rekla koliko mrzim da putujem autobusom na ove kratke relacije, nikada ti nisam rekla kako me iritira miris ovog grada, koliko imam averziju prema zgradama, i da šesti sprat nije mesto za mene, da ti je krevet mali, i da ti je jedina biljka u sobi odavno uvenula jer na takvom mestu ništa ne opstaje. Emotivna pustoš, potpuna!

ali tada i tamo, uz Nas, sve je to bilo prikladno i nije bilo bitno, nisam imala potrebe da se osvrćem na to. To nas je činilo, i neće se ponoviti. Sećam se kako smo krajem leta počeli da pričamo različitim jezicima. Vikali smo iz nerazumevanja, plakala sam jer reči više nisu dopirale do tebe. Ostala je ružna slika, iskrivljena stvarnost… bez fer rastanka, mislim, onog filmskog… Posle svega što smo imali dugovali smo jedno drugom bar taj iskreni, obostrani zagrljaj.

 

Advertisements

luna.

tumblr_static_tumblr_static_phases_of_the_moon__1_

Dva puta sam trepnula, i poslednja nedelja marta se nasukala na mom pragu. Još par treptaja i euforično ću pakovati kofere da se otisnem na Jug. Mediteran i ja imamo dugogodišnju aferu. On je kriv što uvek bežim. On je kriv što nosim ovu veliku prazninu u sebi… I jedino on može to da ispuni. Zvuk talasa, so, kokos, masline, pesak, slameni šeširi. Davno sam sahranila pravu ljubav, telesnu, stvarnu i strasnu preko granice razuma. Posle toga je usledio niz nespretnih spoticanja, lažnih pogleda i još lažnijih jezika. Onda sam jednog Avgusta okrenula glavu… i videla sve u pravoj nijansi. Sivo, zadimljeno i pokvareno! Smešne, isfrustrirane karikature gušile su me svojim otrovnim isparenjima, svaljivale svoje neuspehe na moj račun.

…pobegla sam, ali sam uzela kartu samo u jednom pravcu! Nikad se nisam vratila, ali sam preživela. Okrnjena, slaba, izbledela. Probudila sam se kao i danas, u prvi sumrak, sa pesmom onih čudnih noćnih ptica u ušima. Od te večeri, sa moje strane realnosti, sve je zabavnije. Kao ožiljci i sećanja na prošla vremena ostala mi je tek poneka noćna mora. Pošteno me preznoji, a ja je izbrišem prvom kafom, i obešenjački se nasmejem. Svaka subota je odličan argument mojih postupaka. Zavolela sam buku, gužvu, i glasan smeh. Zavolela sam sitnice koje me čine da ja ponovo budem ja… a i oči su mi drugačije. Oprezne i na distanci, daleko od bilo kakve potrebe za bilo čijim pogledom. U uglu svojih očiju sakrila sam srebrnastu krišku, da blista.

Noći punog meseca su moji najbolji saveznici, bili i ostali.

posle zime.

tumblr_static_spring_is_my_love_by_katherine_deathmouse-d3ft7jq

Lepo je ušetati u novi dan, golim stopalima osetiti neku novu zemlju kako se budi i počinje da diše. Pčele, mušice i crvi počinju vredno da gledaju svoja posla. Maslačak i bela rada stidljivo podižu pospane glavice i izviruju iz tek ozelenelog pokrivača. Granje iznad moje glave još je oskudno išibano vetrovima, ali prvi pupoljci se naziru. Kajsija rumeni okićena sitnim cvetovima boje mesa, a smola se blistavo presijava na Suncu prvog dana proleća. Nemam izbora osim da se prepustim, dok su mi oči gotovo sklopljene. Pokušavam da u mrežu svojih trepavica uhvatim prvi osmeh proleća, prvu iskrenu toplinu.

… i smešim se, a napregnute jagodice mom licu daju onaj blesav izraz potpune ravnodušnosti. Volim tu gde sam danas, i ne bih volela da sam bilo gde drugde. Danas ostavljam sve želje, ambicije i lutanja na miru. Uzela sam slobodan dan od njih. Nedelja je, jutro je naspavano i moji snovi su potpuno sveži. Sobom odzvanja Vivaldi, kao himna, kao pozdrav. Nisam zaljubljena, niti to planiram. Ove godine zadržavam višak ljubavi za sebe. Sebično je, ali mislim da sam zaslužila za promenu da volim sebe, zemlju, travu, jednostavan cvet, snažno drvo.

Volim Vojvodinu, ona mi je koren i druga majka. Gde god da se pruži moj pogled, sve je ravno, i vidim horizont, koji je blistav i plavičast kao sanjarenje, potpuno jasan. Ovde i sada ne mogu da se izgubim. Ne mogu da izgubim sebe. Mirno plovim kroz ovaj krotki dan. Opažam i slavim sitnice, slavim buđenje prirode i sopstvenog bića. Napuštam skučenost svoje sobe, i rušim ova četiri zida. Izlazim iz senke koju je na mene bacila zima!

Mika.

336453_3596138317015_1096467645_o

Miroslav Mika Antić (1932-1986)

U dalekom selu, u srcu pustog Banata… ugledao si novu svetlost, udahnuo za tebe novi vazduh. Postoji tek šačica ljudi koji eto tako, iz čiste radoznalosti samo svrate na ovu planetu… da propate i da je učine boljim mestom za buduća pokolenja. Bio si ovde prekratko, a opet možda i duže nego što si planirao. Žurio si se, čekalo je na tebe daleko plavetnilo.
Bio si bez granica, a ja se i dalje svako veče zagledam u Tebe pre nego što spustim roletne. Hvataš u svoju mrežu zvezde, skidaš ih sa svoda. Negde, i nakon svih ovih godina, treperiš. Negde se i dalje čuje tvoj glas. Negde i dalje ploviš sam! Bio i ostao moj mornar lutalica. I tvoje more je beskrajno polje zlatnih suncokreta, toplo i drago kao zagrljaj. Oslikan pesmom, dobrotom i setom… pesnik koji neverovatno liči na jedan od onih Klimtovih portreta. Sav u sjajnim i raskošnim fragmentima.
Usnem te s vremena na vreme, ušetaš mi u podsvest jasan kao dan. Ne govoriš puno, znamo se mi dobro. Saosećanje je čudna stvar. Pijanstvo rađa čudna prijateljstva i ne mari za granice vremena i prostora. Počastimo se bokalom dobrog, crnog vina. Ćutimo, sanjarimo u oblaku dima. Cigareta dogoreva u pepeljari, i pesma prvih petlova je blizu. Pozdravljaš me sa par tihih reči i odlaziš niz ulicu. Gledam kako ostavljaš trag za sobom na kaldrmi.

‘Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.’

miris žene.

Background of pink cotton candy close up

Aquolina Pink Sugar (2004)

Najranije godine svog života i uspomene iz tog perioda čuvam kroz mirise. Miris prve kupke od lavande, njeno magično dejstvo na moje ljubičaste snove. Miris glazure na torti koju krasi jedna jedina svećica. Prvi sigurni koraci u džemperčiću koji miriše na mamine čarolije. Šareni karusel, konjići koji poigravaju i miris ušećerenih jabuka. Prva simpatija koja miriše na kamilicu. Prva strasna ljubav koja miriše na otvoreno nebo i žitno polje.
Danas sam ugledala poslednje kapi u flašici parfema koji me prati, bez prestanka, tri godine. Morala sam da se uverim u to, listajući dnevnike koje izbegavam u širokom krugu. Jedan daleki dan. Mart 2013. godine, jutro i moje ushićenje što konačno mogu sebi da ga priuštim. Prvi dodir sa kožom mog vrata i prava eksplozija veselosti i vedrine u malom sumornom stanu. Bilo je na prvi pogled dobro živeti u gradu, dve godine kasnije sam pobegla od sve te vreve. Ali simpatična bočica je bila tu da mi daje sigurnost, da sam ja još uvek ja, i da ja još uvek mirišem na sebe. Tada sam bila ta jedna, danas meni potpuno nepoznata osoba koja je tražila pažnju i sigurnost. A ko sam danas? Ovako sva divlja, hirovita i slobodna. Par meseci unazad razmišljam o tome da treba da menjam sam temelj sebe, a taj temelj je moj miris. Moj miris je suština moje ličnosti, a kako se za tri godine izdešavalo par velikih slomova, više sebe ne pronalazim zamršenu i slepljenu u šećernoj vati.
Sanjala sam pre neko veče baštu, negde na orijentu, negde istočno i tropsko, daleko odavde… i belo cveće gde god da pogledam, cveta posle sumraka u izmaglici tamjana. Narcisi, lotosi, beli cvet grejpfruta… Malo zrelija ja, malo udaljenija ja… Sa podnotom one slasti koja čuva da dete u meni ne odraste, ali opet ističe miris žene u nastanku koja to isto dete snažno drži za ruku. Neraskidiva veza, jer moć navike je čudna stvar koja nas vodi kroz život.