Mika.

by mesečarka91.

336453_3596138317015_1096467645_o

Miroslav Mika Antić (1932-1986)

U dalekom selu, u srcu pustog Banata… ugledao si novu svetlost, udahnuo za tebe novi vazduh. Postoji tek šačica ljudi koji eto tako, iz čiste radoznalosti samo svrate na ovu planetu… da propate i da je učine boljim mestom za buduća pokolenja. Bio si ovde prekratko, a opet možda i duže nego što si planirao. Žurio si se, čekalo je na tebe daleko plavetnilo.
Bio si bez granica, a ja se i dalje svako veče zagledam u Tebe pre nego što spustim roletne. Hvataš u svoju mrežu zvezde, skidaš ih sa svoda. Negde, i nakon svih ovih godina, treperiš. Negde se i dalje čuje tvoj glas. Negde i dalje ploviš sam! Bio i ostao moj mornar lutalica. I tvoje more je beskrajno polje zlatnih suncokreta, toplo i drago kao zagrljaj. Oslikan pesmom, dobrotom i setom… pesnik koji neverovatno liči na jedan od onih Klimtovih portreta. Sav u sjajnim i raskošnim fragmentima.
Usnem te s vremena na vreme, ušetaš mi u podsvest jasan kao dan. Ne govoriš puno, znamo se mi dobro. Saosećanje je čudna stvar. Pijanstvo rađa čudna prijateljstva i ne mari za granice vremena i prostora. Počastimo se bokalom dobrog, crnog vina. Ćutimo, sanjarimo u oblaku dima. Cigareta dogoreva u pepeljari, i pesma prvih petlova je blizu. Pozdravljaš me sa par tihih reči i odlaziš niz ulicu. Gledam kako ostavljaš trag za sobom na kaldrmi.

‘Ako ti jave: umro sam,
a bio sam ti drag,
onda će u tebi
odjednom nešto posiveti.
Na trepavici magla.
Na usni pepeljast trag.’

Advertisements