reč/ slika.

Month: April, 2016

stacionirani pacijent.

tumblr_mhu4aajdM61r87i11o2_1280

  • Šta ti znaš o bolu, mali veseljače?

Noć se rasplamsala pred sklopljenim očima, utonuh u jastuke, podmukla oštrica je pronašla način da me raspori. Tup, zloslutan zvuk cepanja… krik. Vazduh u sobi se ispunio perjem koje je prigušilo i poslednje atome kiseonika. Hladan znoj, nedostatak reči. Da li boli, ili je posle svega prestalo da boli? Gde se noć završava, i zašto joj večeras toliko vremena treba da ode? Vrtlog koji me deo po deo uvlači u sebe.

Jutro, prvi zrak Sunca, lišen toplote. Sati dolaze – prolaze. Stojim u mestu, stojim u potpunom neznanju usred zamagljene mase ljudi koja teče pokraj mene. Stojim, sedim, presavijam sebe, i kao uvek ne mogu sebi da nađem mesto. Svaki prostor mi je tesan, i uvek pretim da eksplodiram. Grozničavo dozvoljavam sebi da ostanem na tom užasnom mestu, a i nemam neki izbor, u delirijumu, pomućenog razuma.

Postelja je potrošena, hladna… zidovi, pod, pogled sa prozora, sve je lišeno toplote! Pogled mi besciljno luta, tražim prijateljski dodir ili makar pogled. Umesto taga, stranci me posmatraju kao da sam predmet, pokušavaju da razaznaju izvor moje nemoći. Sa nekim skrivenim zadovoljstvom uzimaju i to malo što imam u tom trenutku. Ruke su mi u modricama, prekrivene pukotinama.

Bistra tečnost slobodno pronalazi način da se slije kroz moje vene. Merim vreme po njenim kapima. I prolaze sati, dani… korak mi je sve nesigurniji, pluća posustaju, a groznica mi čvrsto drži vilicu na koncima kao marionetu. Lutam kao senka sebe, u kućnim papučama i ogrtaču. Vidim svoj obris u prozoru hodnika. Ne prepoznajem se, samo se sećam. Šta bol ume da nam učini, i šta ostaje posle bola.

Advertisements

susreti.

tumblr_ltbdo8Lh3L1qzhbtwo1_500

Nikada neću sresti te oči pune slomljenog stakla,

nikada one neće slučajno lutati ulicama moga sela.

… i to su samo tvoje oči, ne Njegove, ne nečije!

Tvoje.

Naše oči tumaraju gotovo slepe, kroz mutnu reku ljudi,

naši pogledi se sreću po nekom neobičnom zakonu fizike

izuzetno retko, na asfaltu bučnog Bulevara.

 

Kao da znamo nešto više od drugih ljudi, blic osmeh

i nespretan zagrljaj koji bih volela da traje duže

bar za koju stotniku duže, za koji vek duže.

Ruke.

Poželim da me zadržiš vešto kako samo ti umeš,

znaš, onako vešto kao što umeš da zapališ cigaru

bez skrivenih namera, i lažnih skromnosti.

 

Znamo se mi mnogo bolje nego što se pretvaramo,

znamo se po neraskidivoj crvenoj niti koja nas veže

… jer moji snovi su verovatno i tvoji.

I tvoja pitanja su verovatno moji odgovori.

 

greške.

bad-TV1

Pametan uči na tuđim greškama, a budala na svojim. Bukvalno slušam tu rečenicu ceo svoj život, i kada premotam film, iskreno, ne znam nikog koga bih svrstala u ‘pametnog’. Život nas jedino na taj način vaspita− nekog pre, nekog kasnije− da ne postoji niko ko bolnu lekciju iz života nije platio udarivši vlastitom glavom o zid. Iz ličnog iskustva znam i tvrdim da ni to često nije dovoljno da ne ponovimo greške, jeste da glava boli, ali pravdamo se da ne možemo sami protiv sebe. Nedavno sam i sama počela da verujem u onu staromodnu frazu: ‘Što si stariji, vreme brže teče’, a to je usko povezano sa životnim iskustvom. Usko povezano sa činjenicom da su se greške i postignuća dovoljno namnožile. Kada si ‘mlad i životno neiskusan’, svi ljudi stariji od četrdeset ti se čine udaljeno. Stavljaš im etiketu da su se već naživeli i pitaš se zašto su tako snuždeni.

Ubrzo karma uzvrati udarac, i sam shvatiš da i tebi godine prolaze, a jedino što možeš da zaključiš jeste da si kao i mladost bio prosto blesav i neupućen u životne tokove, i svako more ti je tada bilo do kolena. Poznavala sam kao dete jednu gospođu koja je sa punih 90 godina kukala ‘Da je meni mojih 80’ žaleći što tada nije učinila neke stvari koje je još mogla. Još jedna rečenica koja bocka ego kroz sve stadijume života ‘Da su mi one godine, a ova pamet’. Danas sa svojih 25 nemam pravo da mlađima prigovaram niti da im delim savete, ali mi je jasnije nego njima koje greške nikako, ni po koju cenu ne bih ponovila.

Sreća sa greškama i pogrešnim odabirima bilo čega u životu jeste to što je ljudski mozak, prvenstveno sećanja, naštimovan da potiskuje negativne doživljaje, tako da na površini svesti ostaju lepe uspomene. Na taj način se i greške sa godinama i prirodnim protokom vremena ne čine više tako strašnim i sudbonosnim. Naučimo prosto da živimo sa već načinjenim greškama, jer prošlost ne možemo menjati, a budućnost je ipak puna mogućnosti.