stacionirani pacijent.

by mesečarka91.

tumblr_mhu4aajdM61r87i11o2_1280

  • Šta ti znaš o bolu, mali veseljače?

Noć se rasplamsala pred sklopljenim očima, utonuh u jastuke, podmukla oštrica je pronašla način da me raspori. Tup, zloslutan zvuk cepanja… krik. Vazduh u sobi se ispunio perjem koje je prigušilo i poslednje atome kiseonika. Hladan znoj, nedostatak reči. Da li boli, ili je posle svega prestalo da boli? Gde se noć završava, i zašto joj večeras toliko vremena treba da ode? Vrtlog koji me deo po deo uvlači u sebe.

Jutro, prvi zrak Sunca, lišen toplote. Sati dolaze – prolaze. Stojim u mestu, stojim u potpunom neznanju usred zamagljene mase ljudi koja teče pokraj mene. Stojim, sedim, presavijam sebe, i kao uvek ne mogu sebi da nađem mesto. Svaki prostor mi je tesan, i uvek pretim da eksplodiram. Grozničavo dozvoljavam sebi da ostanem na tom užasnom mestu, a i nemam neki izbor, u delirijumu, pomućenog razuma.

Postelja je potrošena, hladna… zidovi, pod, pogled sa prozora, sve je lišeno toplote! Pogled mi besciljno luta, tražim prijateljski dodir ili makar pogled. Umesto taga, stranci me posmatraju kao da sam predmet, pokušavaju da razaznaju izvor moje nemoći. Sa nekim skrivenim zadovoljstvom uzimaju i to malo što imam u tom trenutku. Ruke su mi u modricama, prekrivene pukotinama.

Bistra tečnost slobodno pronalazi način da se slije kroz moje vene. Merim vreme po njenim kapima. I prolaze sati, dani… korak mi je sve nesigurniji, pluća posustaju, a groznica mi čvrsto drži vilicu na koncima kao marionetu. Lutam kao senka sebe, u kućnim papučama i ogrtaču. Vidim svoj obris u prozoru hodnika. Ne prepoznajem se, samo se sećam. Šta bol ume da nam učini, i šta ostaje posle bola.

Advertisements