reč/ slika.

Month: May, 2016

krila.

tumblr_o1xmb6rTCf1qhf8epo1_500

Maleficent: I had wings once, and they were strong. But they were stolen from me.

Bio je to samo još jedan pijani petak pred sam kraj maja,

još jedna prohladna noć bez vremena i prostora.

Mesec kao vodič kroz mračne seoske sokake,

te večeri me nije odveo u snažne ruke stranca.

Zagrljaj i poljupci bez lica pružaju najslađi zaborav!

Eto mene, kako izgubljeno gledam u visinu,

i govorim, pravdam se:

‘Ovo je drugačije’

Bilo je, i opet jeste… Treperavo, spontano i stidljivo.

Moj razum svesno ignoriše to osećanje,

jer mora biti na neki način pogubno za mene.

Ali vino, muzika, i priča… hemija i privlačnost

sve su to konkretne činjenice koje ne rade u moju korist.

Ali panika ima svoju dobru stranu, ponekad,

stiskam kočnicu pre udara,

a beg je uvek pametan izbor.

Čeka me moj dugogodišnji ljubavnik, tamo na jugu,

tirkizan, osunčan i snažan.

Čeka me, i znam da u njemu mogu da se utopim,

i da poletim sa mirisom soli u plućima

miris slobode koju ne mogu da mi ukradu…

navika da se pale dve cigarete.

large

Sinoć sam te se setila. Prvo što mi je prošlo kroz glavu, pitanje: ‘Koliko je prošlo?’ Dovoljno da više ne boli. Setila sam se našeg poslednjeg susreta. 12. Septembar! Ili je to bio naš prvi, iskreni susret jer sam te tek tada pogledala pravim očima. Bio si tako mali. Okrnjena figura čoveka, pun rupa i ogrebotina… a bio si mi ponos, i uzor. Gradila sam svoju snagu kao što deca grade kule od peska. Onda je dunuo vetar, a ja sam pala, i ti si pao. Samo za razliku od mene ti si ostao dole jer se ja tog septembarskog dana nisam osvrnula da ti pružim ruku. Stajali smo tamo, dva stranca, ti širom raširenih zenica, preplašen od mog osmeha i ravnodušnosti. Nisi imao argument, niti neku od svojih priča. Ja više nisam osetila glad, zasitila sam se svih tih mrvica koje si mi davao kao nagoveštaje da je ovo ljubav. Bila jeste, ali tog dana više nije. Ja sam tog dana ponovo bila ja, odsekla sam kosu i planirala beg na Jug. To je ono što ja najveštije radim, bežim. Beg je najčistiji vid slobode. Biti u mogućnosti da bilo kada odeš bilo gde. Bez ikakvog emotivnog prtljaga. Znam da si to mrzeo kod mene, mrzeo si i moju iskrenost. Nekad sam uživala da ti govorim u lice šta mislim, i pratim kako ti se lice grči u grimasi negodovanja. Kako bi ti rekao: ‘Ne moraš baš sve ga kažeš, možeš nešto i da prećutiš’. Vidiš, ne mogu! Sloboda mi nalaže da nikome ništa ne prećutim.

… i tako sam tog Septembra otišla. Pratila sam lastama prošarano nebo i senku koju je ostavilo leto. Ponosna sam na sebe što sam se iz te priče izvukla gotovo čitava. Bez kolateralne štete, ništa zbog čega bih se kasnije kajala. Nema tu nikakve pameti. Nije to pamet, već glas razuma koji sam čula tek pred potapanje. I lažem ako ostavljam utisak da je bilo lako, jer nije. Nikada nije…

U šta bi se pretvorili da smo ostali Mi. Eto, bio je sasvim običan petak u pabu, dobra priča i muzika. Dobro društvo, bez gužve. Baš onako kako petak treba da izgleda, zatišje pred subotu. Zapravo je bilo zatišje pred buru. Moj osmeh je precepio zvuk slomljenog glasa. Znaš ono kada se dvoje ljudi više ne voli, kad su otišli svi vozovi za mir, ali opet dele tu želju za svađom, i to iznose u javnost. Prizor nije lep, prizor nalik mestu zločina. Reagujem kao dete u tim situacijama, jer sam se uspela nekako ograditi od tog vida neprijatnosti. Najradije bih se izderala u lice toj devojci iz najboljih namera, ili da to patetično kažem: ‘Za njeno dobro’. Ali od toga nema ništa dok ona sama ne podvuče crtu.

Eto dragi moj, to bi ostalo od nas. Ružan prizor i ništa više. Momo Kapor je imao univerzalan odgovor na to šta ostaje posle ljubavi. ‘Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene. Posle ljubavi ne ostaje ništa. Katastrofa!’

trač partija.

40-h600

Etiketirana sam kao potpuno nezainteresovana osoba, ali između toga šta ljudi misle o meni i onoga šta sam u starnom svetu postoji veliki rascep. Interesuje me sve, po malo od svega, potpuno šarenilo interesovanja. Neko vreme sam nagađala zašto ostavljam potpuno pogrešan utisak, a zaključak je bio da kažem potpuno jasan. Nikada nisam, niti ću ikada praktikovati zabadanje nosa u tuđ život. Mene ne zanimaju tračevi, rekla-kazala, ogovaranja, licemerni ispadi. Mene ne zanima ko je šta, kada i kako radio. Nikad nisam sebi davala tu slobodu, jer su mi činjenice mnogo interesantnije od pukih nagađanja. Tako sam stvorila dubok jaz između sebe i većine prosečnih ljudi. Kada kažem ‘prosečni’ ljudi, mislim na onu vrstu koja vodi neispunjene živote, večito u problemima, bez osmeha, okruženi pogrešnim ljudima koji podržavaju njihovo nimalo zdravo sagledanje moralnih vrednosti. Oni pričaju, i samo pričaju, stalno pričaju. Iste priče, nove verzije već viđenih priča, a koja ja svrha svog tog napora? Ako misle da će na taj način okusiti tračak pravog života, varaju se. Padaće niže, potonuće dublje u ustajalu močvaru u koju su već preduboko zagazili da bi imali vremena da se vrate na obalu. Ispiranje usta tuđim imenom se toliko ustalilo u svakodnevnoj komunikaciji da se danas smatra normalnim oblikom društvene socijalizacije. Kada dvoje ljudi ‘pronađe zajednički jezik’ našli su zapravo samo neku novu osobu po kojoj će da prospu svoje zle komentare. Ali oni ne znaju jednu bitnu činjenicu u svemu tome. Ne znaju da ta ista osoba ‘o kojoj oni znaju sve’ apsolutno nije svesna njihovog postojanja, jer ima pametnija posla.

Evo, ja lično, uživam u još jednoj produktivnoj nedelji koju ostavljam za sobom, jedem sladoled i u glavi premotavam retrospektivu komentara i primedbi upućenih ka meni, ali nikada i nikako u mom prisustvu. Kakvu slast donosi ljudima pričanje iza nečijih leđa? Da li je to fetiš modernog doba? Pametni ljudi, ljudi slobodnog duha mogu samo da se blago nasmeju kada čuju neku novu istinu o sebi od neke treće osobe. Ja sam tračeve o sebi pametno iskoristila, iskovala sam snažan imunitet protiv te zaraze i verujem da će moja savest ostati netaknuta. Kada im ponestane reči, kada se priče o meni izližu i izblede, vadiće se na to da sam egocentrično smeće, a ljudi kojima sam dopustila da me upoznaju smejaće se uz mene na sve to.

A kako priroda nalaže, ovce će uvek da bleje.