navika da se pale dve cigarete.

by mesečarka91.

large

Sinoć sam te se setila. Prvo što mi je prošlo kroz glavu, pitanje: ‘Koliko je prošlo?’ Dovoljno da više ne boli. Setila sam se našeg poslednjeg susreta. 12. Septembar! Ili je to bio naš prvi, iskreni susret jer sam te tek tada pogledala pravim očima. Bio si tako mali. Okrnjena figura čoveka, pun rupa i ogrebotina… a bio si mi ponos, i uzor. Gradila sam svoju snagu kao što deca grade kule od peska. Onda je dunuo vetar, a ja sam pala, i ti si pao. Samo za razliku od mene ti si ostao dole jer se ja tog septembarskog dana nisam osvrnula da ti pružim ruku. Stajali smo tamo, dva stranca, ti širom raširenih zenica, preplašen od mog osmeha i ravnodušnosti. Nisi imao argument, niti neku od svojih priča. Ja više nisam osetila glad, zasitila sam se svih tih mrvica koje si mi davao kao nagoveštaje da je ovo ljubav. Bila jeste, ali tog dana više nije. Ja sam tog dana ponovo bila ja, odsekla sam kosu i planirala beg na Jug. To je ono što ja najveštije radim, bežim. Beg je najčistiji vid slobode. Biti u mogućnosti da bilo kada odeš bilo gde. Bez ikakvog emotivnog prtljaga. Znam da si to mrzeo kod mene, mrzeo si i moju iskrenost. Nekad sam uživala da ti govorim u lice šta mislim, i pratim kako ti se lice grči u grimasi negodovanja. Kako bi ti rekao: ‘Ne moraš baš sve ga kažeš, možeš nešto i da prećutiš’. Vidiš, ne mogu! Sloboda mi nalaže da nikome ništa ne prećutim.

… i tako sam tog Septembra otišla. Pratila sam lastama prošarano nebo i senku koju je ostavilo leto. Ponosna sam na sebe što sam se iz te priče izvukla gotovo čitava. Bez kolateralne štete, ništa zbog čega bih se kasnije kajala. Nema tu nikakve pameti. Nije to pamet, već glas razuma koji sam čula tek pred potapanje. I lažem ako ostavljam utisak da je bilo lako, jer nije. Nikada nije…

U šta bi se pretvorili da smo ostali Mi. Eto, bio je sasvim običan petak u pabu, dobra priča i muzika. Dobro društvo, bez gužve. Baš onako kako petak treba da izgleda, zatišje pred subotu. Zapravo je bilo zatišje pred buru. Moj osmeh je precepio zvuk slomljenog glasa. Znaš ono kada se dvoje ljudi više ne voli, kad su otišli svi vozovi za mir, ali opet dele tu želju za svađom, i to iznose u javnost. Prizor nije lep, prizor nalik mestu zločina. Reagujem kao dete u tim situacijama, jer sam se uspela nekako ograditi od tog vida neprijatnosti. Najradije bih se izderala u lice toj devojci iz najboljih namera, ili da to patetično kažem: ‘Za njeno dobro’. Ali od toga nema ništa dok ona sama ne podvuče crtu.

Eto dragi moj, to bi ostalo od nas. Ružan prizor i ništa više. Momo Kapor je imao univerzalan odgovor na to šta ostaje posle ljubavi. ‘Posle ljubavi ostaje povređena sujeta. Metalni ukus promašenosti na usnama. Posle ljubavi ostaju drugi ljudi i druge žene. Posle ljubavi ne ostaje ništa. Katastrofa!’

Advertisements