reč/ slika.

Month: June, 2016

i on je bio Grom.

tumblr_mdi7fwxMVv1r2q9tyo1_500

Prelama se četvrtak na petak. Prelama se i vreme. Izašla sam, posle dugog unutrašnjeg prenemaganja, u jednu od onih šetnji ‘samo da nisam kući’. Dobar je Tom Waits za večeras, slaže se sa bojom neba. Boja prepune pepeljare na kafanskom stolu. Sivo i još sivlje. I pucaju svitci visoko u oblacima, kao utišani vatromet, kradu mi zenice. Nekada sam poznavala Grom, i bio je žensko, tih i snažan. Volela sam je one daleke avgustovske noći. Ostala je neizbrisiva uspomena, i nedostajanje.  Čežnem da pukne večeras, međutim, obilazi me… Sever joj je privlačniji. Skupina mojih romansi je izuzetno melanholično društvo, i sve ih i dalje volim podjednako. Grom, i Mesec, žitno polje u ranu jesen… Zaključani su u kutiji prošlogodišnjeg leta, i uvek će tamo ostati. Kada bi nekao uspeo da pobegne odatle, raspala bih se, bez patetike i preterivanja, na najsitnije čestice mog istrošenog bića. Trenutno živim u svojoj malenoj, vešto ograđenoj nirvani. Kad kažem ograđenoj, mislim van svake neprijatnosti, van svih scena, i konflikata. Dugo sam bila u začaranom krugu negativnih stavova, toliko dugo da sam zaboravila kako miris slobode ume da opije. Miris slobode… toplo veče,  gola ramena i prosvetljena kosa, skup parfem i osmeh dragih ljudi. Niko mi više ne meri vreme, niti postupke. Niko mi ne meri osmehe, niti koliko sam popila. Mogu u bilo koje doba noći da prošetam svoje opičene patike, i slušam glasno haotičnu muziku koju retko ko razume. Ciganska muzika koju tajno čuvam od sveta, neće svet razmeti slobodu ciganskog duha i njihovu preteranu emotivnost koju nekih večeri poput ove pustim poput jedra da me nose. ‘pira mange korkoro’ ili da kažem: ‘Sviraj onu najskuplju, i usput nešto da razbijem’. Prvih trideset, pa će proći još trideset godina, i još… i ja ću na kraju biti pepeo i neću se sećati tebe, Miko. Ja se stidim, jer se još nisam udostojila posetiti to sumorno mesto. 03/ 20-001 G… Pustila bih koju suzu, otpevala po koji stih, i zakačila neki beli cvet o tešku kamenu kapiju.

Advertisements

commedia dell’arte.

pierrotLarge

Maleni seoski trg u samom srcu Toskane,

miris vina, maslina i tek ispečenog peciva.

Kaldrma krije pesmu bezbrojnih koraka,

suze, zlato, znoj i krv.

Noćas je u vazduhu mandolina,

tišina je protkana trzajem njenih žica.

Zavesa je odavno pala, i noć se već prikrala,

glumci su napustili pozornicu,

zaboravili tekst i obrisali šminku sa lica.

Blistaju ulični kandelabri,

a pod njima leluja bleda prilika.

Traži nekog, ili čeka nečiji dolazak?

Pierrot je devojčica, uvek je i bila,

ispod sve te šminke i smešnih obrva.

Nespretno naslikan osmeh,

zamišljen pogled i crna suza u uglu oka.

Tinta se razlila, jer ona žudi za Njim,

žudi vekovima za nedostižnim.

…i njegovi hladni pogledi razbijaju pomračinu večeras,

voli on nju, samo ne zna kako.

Prosula su se beskrajna mora vremena između njih,

ona i večeras čeka lađara da je preveze preko horizonta.

višnja na uhu mesto minđuša.

goody-goody

Postoje ti momenti kada želim da odem da se odmorim, prvenstveno od sebe, tek toliko da bar na kratko zaboravim ko sam. Zaboravim pravu sebe. Ovo lice je iznošena, istrošena maska. Odem daleko od svega i ćutim danima. Ćutim snažno, ćutim dok me grlo ne zaboli. Jutro se sakrije u teškim zavesama, traži me u nekom nepoznatom krevetu, plašljivo. Jutro ume da ustukne pred mojom tišinom. Umivam ove pospane oči, ispiram so i vetar iz trepavica. Odraz u ogledalu se razmazuje, para i uzdasi koji se otmu iz grudi. Razliven portret, prevelike oči, cinično podignuta obrva.

  • Ja se ne bojim!

Snažan odraz, stopala se odvoje od čvrstog oslonca, treptaj… i udar. Ovde dole nema časova niti minuta, nema godišnjih doba, nema zlih jezika. Nema bola, niti zlonamernih pogleda. Tišina vibrira u školjci mog uha. Ćutim, klizim i tonem. Gotovo je primamljivo da se ne osvrnem, doći ovde i ostati neko vreme. Sva ova usamljena bića koja životare dubinama. Znaju neke suštinske tajne, poznaju iskon i vešto ga skrivaju, ćute o njemu u mraku. I nema prošlosti, a budućnost je dovoljno daleka da bi se o njoj razmišljalo.

…uvek se vratim! Namaknem crvene naočare u obliku srca. Čujem svoj glas, ponovo. Učim da govorim, učim da se prilagodim. Stavim višnje na uho i osmeh nabacim na usne. Svih ovih godina, moj osmeh odoleva i uspešno skriva sve moje tišine. Leto je na korak od mene, a ja sam se i ove godine uspešno oprostila od svog ljubavnika slomljenog srca.