višnja na uhu mesto minđuša.

by mesečarka91.

goody-goody

Postoje ti momenti kada želim da odem da se odmorim, prvenstveno od sebe, tek toliko da bar na kratko zaboravim ko sam. Zaboravim pravu sebe. Ovo lice je iznošena, istrošena maska. Odem daleko od svega i ćutim danima. Ćutim snažno, ćutim dok me grlo ne zaboli. Jutro se sakrije u teškim zavesama, traži me u nekom nepoznatom krevetu, plašljivo. Jutro ume da ustukne pred mojom tišinom. Umivam ove pospane oči, ispiram so i vetar iz trepavica. Odraz u ogledalu se razmazuje, para i uzdasi koji se otmu iz grudi. Razliven portret, prevelike oči, cinično podignuta obrva.

  • Ja se ne bojim!

Snažan odraz, stopala se odvoje od čvrstog oslonca, treptaj… i udar. Ovde dole nema časova niti minuta, nema godišnjih doba, nema zlih jezika. Nema bola, niti zlonamernih pogleda. Tišina vibrira u školjci mog uha. Ćutim, klizim i tonem. Gotovo je primamljivo da se ne osvrnem, doći ovde i ostati neko vreme. Sva ova usamljena bića koja životare dubinama. Znaju neke suštinske tajne, poznaju iskon i vešto ga skrivaju, ćute o njemu u mraku. I nema prošlosti, a budućnost je dovoljno daleka da bi se o njoj razmišljalo.

…uvek se vratim! Namaknem crvene naočare u obliku srca. Čujem svoj glas, ponovo. Učim da govorim, učim da se prilagodim. Stavim višnje na uho i osmeh nabacim na usne. Svih ovih godina, moj osmeh odoleva i uspešno skriva sve moje tišine. Leto je na korak od mene, a ja sam se i ove godine uspešno oprostila od svog ljubavnika slomljenog srca.

Advertisements