reč/ slika.

Month: July, 2016

kaleidoskop.

600full-theo-hutchcraft

Bronzana statua ispred hrama Vasilija Blaženog, okovana ledom, pokazuje u neodređenu daljinu. Sunce zalazi na horizontu Crvenog trga. Badnje je veče, i sneg lagano počinje da stvara paperijasti pokrivač. Predvečerje je protkano mirisom tamjana i ušećerenih jabuka. Kestenje cvrči na vatri, i to je jedini zvuk koji razbija ovu prostranu tišinu. Dve figure, stapaju se u jedno dok žurnim korakom prelaze trg. Dve ptice tamnog perja i povijenih krila. Za sobom ostavljaju tanak trag u snegu koji šuška pod njihovim stopalima. Karte za baletsku predstavu vire iz džepa Njegovog štofanog odela. Obradovao ju je…

Mi smo begunci. Nas goni ona čudesna sila. Nama je svako mesto bilo tesno. Dok se nismo skrasili ovde. Višemilionsko skorvište. Turobno potkrovlje čiji zidovi i nisu baš najtopliji, ali opet je neki dom jer ga delimo. Da li se sećaš SSSR-a? Ja sam rođena godine 1991. Iste godine je SSSR pukao kao bure baruta. Sećam ga se iz nekih drugih života. Sećam ga se sa sivih, betonskih razglednica. Ti si za nijansu stariji. Pratim te kako postaješ čovek, ja još nisam prešla magičnu crtu dvadesete godine. Nikad te nisam volela, onako kako istinski žena treba da voli muškarca, ali obožavam muziku koju nosiš u sebi.

Otvorila su se teška vrata. Большой театр, nadaleko čuven, u punom sjaju. Dvoje mladih ljubavnika, svečano odeveni, kasne na početak predstave. Koraci im odjekuju mermernim stepeništem. Ulaze u dvoranu kojom se širi aplauz koji ohrabruje prvi čin. Pronalaze svoja mesta, udobno se smeštaju u crveni pliš. On je gleda ponosno, bez osmeha. Ona mu spušta ruku u krilo. Rumeni obrazi joj blistaju pod rasvetom sa pozornice. Liči na jednu od onih ruskih lutaka. Dečija radost se topi u njenim grudima. Poznata priča, Щелку́нчик… On je bio njen olovni vojnik večeras.

Danas između Nas stoji šest punih godina i tvoja karijera. Sećam se promrzle bele ruže na noćnom ormariću kraj kreveta. Mesto u postelji kraj mene još je bilo toplo. Ti si već sedeo u kupeu voza ‘za negde daleko’, ali nisi kupio povratnu kartu. Nisam plakala, napustio si gnezdo, jer nismo imali iste snove. Ti si svoje snove jurio, a ja sam od svojih snova bežala. I eto nas večeras ovde… posle svih godina, posle svih pesama u kojima se pronalazim. Stojim bosa u publici, u ušima mi je šum mora i tvoja muzika koju sam obožavala. Prepoznaješ me, i ostaješ pribran.

… a kada kreneš da me tražiš, biću pijana i biću na putu ‘za daleko’… Ovo veče je bilo bolje od Ljubavi, i oboje znamo da nikada ništa neće biti veće i bolje od Nas.

Advertisements

kratak osvrt.

tumblr_n9xg5rxyM51s53r0co1_1280

Treniram snagu volje i sprečavam sebe da se sunovratim u još jednu tipičnu priču koja se kroji oko mene. Stvari od kojih strepim, i od kojih se prividno gadim su moje tajne težnje. Posle dugih meseci koje sam provela u mozganju ‘šta to želim, šta mi nedostaje’ došla sam do nekog polovičnog odgovora. Treba mi Mir… Treba mi da zaustavim ovaj suludi rolerkoster koji me bez prestanka diže i spušta,  makar na jedan dan. Tražim jedan dan da se predam, da budem nečija, bez ujedanja i režanja. Da u miru kuće koju mogu nazvati domom, u kasno predvečerje dremam uz nekog pod prvim zvezdama. Da tišinu prekida samo zvuk disanja i miris sangrije.

Ali nisam te poljubila, niti zagrlila, čak se nisam usudila ni sesti pored tebe. Moje maštarije sam stavila na bezbednu distancu, gde im je i mesto. Nisam spremna za velike korake u tom smeru, i verujem da neću biti još neko duže vreme. Neće ovo biti obična Nedelja. Ovo će biti nedelja za povratak u kolosek. Još jedno veče za pamćenje, veče za preterano glasnu muziku i ispucale poljupce koji mi ne znače puno. Da me jutro zatekne pijanu i nasmejanu, i da zaspim sa slatkim bolom u slepoočnici. U tom malom kutku nema mesta za čežnje, na tom mestu sam čitava i jaka bez druge polovine.

Listam kalendar, nešto više od mesec dana… i uspela sam. Godina bez komplikovanih situacija, bez neprijatnosti. Zatvaram krug i brišem zarez, stavljam tačku.

sve smo mi pomalo Amelije.

tumblr_m5k9ioJJ191rqvfrdo1_500

Obraćam se danas objektivnom sagovorniku koji je svuda oko mene, a opet lagan i proziran, vidljiv samo meni. Velika školjka kojoj šapućem snove i prah, čežnje, strepnje.. Mogla bih te nazvati plodom imaginacije koji sam donela na svet u samo praskozorje vremena. Nego, da se dalje ne bih udaljavala od ključne misli koja me preokupira. Opsedaju me ona izuzetno rana nedeljna jutra, pomalo mutna posle burnih subota. Usporeni slajdovi koji se ređaju iza ogledala mog tamnog oka. Ono doba dana kada je čak i leti prohladno, a ptice pevaju himnu jutru, previše glasno. Čitava ta priča je išla nekim svojim haotičnim tokom, ali onda sam poželela više. Ne bih to nazvala samoljubljem, niti sebičnošću. Nije to čak ni slabost… To je čista, primitivna ljudska priroda. Kad imamo dovoljno, opet želimo više. Jun se priveo kraju, poslednja junska nedelja. Nisam htela da odem! Htela sam da te povedem na ono moje tajno polje. Da nas širom raširene zenice suncokreta gledaju u neverici. Da gledaju našu ludost i požudu. Baš to polje je moja lična ničija zemlja. Moje sigurno mesto. Neke stvari prosto ne bih smela da poželim, jer su baš te stvari ma koliko naivne zvučale, previše opasne po mene. Krajnje oštre i pogubne. Znam da zvučim paranoično i konfuzno ali da pojednostavim te ‘neke stvari’. To su npr. oni mladeži na njegovom kuku. Ne znam da li ih ima tri, da li formiraju trougao, ili ih ima više i stvaraju sazvežđe. Prosto, samo postoje u mojoj opažajnoj svesti, i tinjaju laganom vatrom. To je način na koji pričaš besmislice, totalno nebitne stvari, u potpuno pogrešnom trenutku, a ja pokušavam dlanom da te ućutkam. Sve su to davno odigrane scene, ali ih se sećam i eto, ponavljaju se u sadašnjem vremenu. Nikada te neću voleti, niti ću ikad imati želju da budem apsolutno tvoja. To je sve što imam da poručim i njemu i sebi. ON je samo tu da popuni prazninu koja je ostala. I zvuči grubo, ali svet počiva na tom principu ‘jakih’ žena. Za mene je taj princip oblik sigurnosne ograde, da se ne bih spotakla u ambis.  Dok su konci u mojim rukama, na bezbednoj sam distanci. To je neki vid čudesne sudbine Amelije Pulen. Iz iskustva mogu da tvrdim da ne postoji devojčica, devojka ili žena koja se bar malo nije raspala na komade kada se Amelija mimoiđe sa svojom srodnom dušom. Ali u svemu tome, Amelija je heroj baš zbog toga što je porekla postojanje sudbine i uzela stvar u svoje ruke. Da nije počela da kroji živote oko sebe zauvek bi tužno gledala kroz prozor svog oronulog stana i pitala se koliko ljudi baš u tom trenutku doživljava orgazam.