sve smo mi pomalo Amelije.

by mesečarka91.

tumblr_m5k9ioJJ191rqvfrdo1_500

Obraćam se danas objektivnom sagovorniku koji je svuda oko mene, a opet lagan i proziran, vidljiv samo meni. Velika školjka kojoj šapućem snove i prah, čežnje, strepnje.. Mogla bih te nazvati plodom imaginacije koji sam donela na svet u samo praskozorje vremena. Nego, da se dalje ne bih udaljavala od ključne misli koja me preokupira. Opsedaju me ona izuzetno rana nedeljna jutra, pomalo mutna posle burnih subota. Usporeni slajdovi koji se ređaju iza ogledala mog tamnog oka. Ono doba dana kada je čak i leti prohladno, a ptice pevaju himnu jutru, previše glasno. Čitava ta priča je išla nekim svojim haotičnim tokom, ali onda sam poželela više. Ne bih to nazvala samoljubljem, niti sebičnošću. Nije to čak ni slabost… To je čista, primitivna ljudska priroda. Kad imamo dovoljno, opet želimo više. Jun se priveo kraju, poslednja junska nedelja. Nisam htela da odem! Htela sam da te povedem na ono moje tajno polje. Da nas širom raširene zenice suncokreta gledaju u neverici. Da gledaju našu ludost i požudu. Baš to polje je moja lična ničija zemlja. Moje sigurno mesto. Neke stvari prosto ne bih smela da poželim, jer su baš te stvari ma koliko naivne zvučale, previše opasne po mene. Krajnje oštre i pogubne. Znam da zvučim paranoično i konfuzno ali da pojednostavim te ‘neke stvari’. To su npr. oni mladeži na njegovom kuku. Ne znam da li ih ima tri, da li formiraju trougao, ili ih ima više i stvaraju sazvežđe. Prosto, samo postoje u mojoj opažajnoj svesti, i tinjaju laganom vatrom. To je način na koji pričaš besmislice, totalno nebitne stvari, u potpuno pogrešnom trenutku, a ja pokušavam dlanom da te ućutkam. Sve su to davno odigrane scene, ali ih se sećam i eto, ponavljaju se u sadašnjem vremenu. Nikada te neću voleti, niti ću ikad imati želju da budem apsolutno tvoja. To je sve što imam da poručim i njemu i sebi. ON je samo tu da popuni prazninu koja je ostala. I zvuči grubo, ali svet počiva na tom principu ‘jakih’ žena. Za mene je taj princip oblik sigurnosne ograde, da se ne bih spotakla u ambis.  Dok su konci u mojim rukama, na bezbednoj sam distanci. To je neki vid čudesne sudbine Amelije Pulen. Iz iskustva mogu da tvrdim da ne postoji devojčica, devojka ili žena koja se bar malo nije raspala na komade kada se Amelija mimoiđe sa svojom srodnom dušom. Ali u svemu tome, Amelija je heroj baš zbog toga što je porekla postojanje sudbine i uzela stvar u svoje ruke. Da nije počela da kroji živote oko sebe zauvek bi tužno gledala kroz prozor svog oronulog stana i pitala se koliko ljudi baš u tom trenutku doživljava orgazam.

Advertisements