Don Quijote.

by mesečarka91.

don-quijote

Prvi moderni roman “Oštroumni plemić Don Kihot od Manče” (El Ingenioso hidalgo Don Quijote de la Mancha) napisao je Migel De Servantes, a roman iz štampe izlazi 1605. godine. To je roman koji se tumači vekovima, koji još živi i živeće sve dok bude nas radoznalih i večito pobunjenih. Čitala sam roman uspešnih tri puta. Kao dete u osnovnoj školi, smejala sam se avanturama kroz koje je glavni lik prolazio. Kao tmurna tinejdžerka u srednjoj školi jer sam morala. I evo, kišovitog avgusta tekuće godine, jer sam imala želju da sa starim poznanikom proćaskam o nekim veoma bitnim fazama egzistencije kroz koje prolazim. Često sebe pitam šta se dešava sa današnjim svetom, i da li je svet u globalu skrenuo sa normalnog kursa… ili sam ja skrenula sa zdravog razuma. Što sam starija, teže mi je da igram uz muziku koju mi serviraju. Sve češće sanjarim o odlascima. Daleko! Da li je gospodin Kihot osetio teskobu svakodnevice i običnog, prosečnog života? Da li je zbog toga odlutao u izmaglicu svog plavičastog ludila? Hrabri borac ili tragična luda? Oba odgovora su validna, sve zavisi od perspektive posmatrača. Za mene je bio, i biće ideal borca, čovek slobodnog duha, sanjar otvorenih očiju. Kroz napukli oklop, ponekad isijava onaj zdravorazumski deo njegove ličnosti po imenu Sančo Pansa. Kihotova i Sančova lutanja ne bi bila ista kad bi samo jedan falio, oni se međusobno dopunjuju, oni postaju jedno. Don Kihot postoji da bismo razumeli Sanča, a Sančo da bismo razumeli Don Kihota. Oni su nerazdvojiva celina. Na njih možemo ustvari i gledati kao na jednu individuu, na jednu kompletnu ličnost, koja zna  da poleti visoko u oblake, a i da se drži čvrsto na zemlji. Kihotu je mnogo toga falilo dok  nije  našao Sanča Pansu. Sančo kao Kihotov alterego. U neko drugo vreme, i neka druga ja, ne tako davno koliko mi se trenutno čini, imala je svog Kihota u kog je verovala. Ali sam pogrešila, stvorila sam lažnog idola da mu se poklanjam jer sam bila nesigurna u glas koji sam nosila u sebi. Naučila sam tu lekciju, da sam ipak sama najjača i da neke stvari zavise samo od mojih postupaka i odluka. Večeras je njegov lik jasan, stoji naspram mene oštih crta lica osunčanog španskim vetrom i prohujalim vekovima. Stavio mi je do znanja da moram jurišati snažno na svoje vetrenjače, bez pretvaranja da su divovi ili neki drugi izgovor.  Dok je odlazio, potapšao me je po ramenu svojom tankom, koščatom rukom i rekao: “Kada spavam, ne poznajem ni strah, ni nadu, ni probleme, ni sreću. Hvala onome ko je izumeo san. Jedino su tada jednaki i pastir i kraljica, i luda i mudrac.”

Advertisements