reč/ slika.

Month: September, 2016

rara avis.

tumblr_nk8m6bzby71swbysoo1_500

Iskreno, imam ambiciju, ali uz to imam i manjak volje da poradim na njoj. Ukoliko nameravaš da postigneš nešto, uskoro ćeš shvatiti da ne možeš da slediš gomilu. Ne možeš da se plašiš toga što jesi, to je kao da se plašiš sopstvene senke. Trebale su mi stroge lekcije, i kritični lomovi kako bih naučila čuveni trik na putu ka postizanju važnih životnih ciljeva. Nikako i nikada ne možeš da zavisiš od mišljenja drugih. Ono što drugi misle je samo to− ono što drugi misle! Nema nikakve veze sa tobom. Ta doza ‘baš me briga za ostatak sveta’ došla je sa novijim generacijama, nije nešto što nam se prenosi kao moralno načelo sa kolena na koleno. A bilo bi bolje da smo kao deca slušali tu verziju priče, a ne mamino čuveno ‘šta će selo reći’. Selo samo priča jer nema pametnija posla. Tako da sam to naučila sama, ponekad, po potrebi ogluvim na jedno uho i guram po svome. Ta zdrava količina ravnodušnosti prema spletkarenju vuče sa sobom i neke nus pojave. Primetila sam, na primer kod mene, određeni šablon u vezama. Kad kažem ‘veza’ mislim kako na ljubavne tako i na proste međuljudske veze. Postoji prva faza u kojoj su svi oni fascinirani, nikada nisu srelu osobu kao što sam ja, i sve im se nekako otvori pred očima. Progledaju uz mene, radosni, zainteresovani… Onda prođe neko vreme, recimo prvih šest meseci traje prva faza sladunjavo prozvana honeymoon faza, i posle toga kreće društveno uslovljavanje ili druga faza u već poznatom šablonu. Kako da objasne roditeljima, prijateljima, rodbini… u koju grupu spadam, i kako da me klasifikuju kada ne ličim ni na jednu poznatu šemu. Onda dotični dobiju divnu i nadasve pametnu ideju kako bi me trebalo promeniti, počinje priča kako JA treba da se prilagodim. I eto drame. Drama kontrolisanja ili popularna treća faza poznata kao buka i bes.  ‘Trebalo bi ovo, trebalo bi ono’… konflikt za konfliktom i uvek ista priča kako to da ti uvek imaš neki posebni stav o svemu, a zaparavo sam prilično jednostavna. Kada bi me ljudi gledali realnim očima, i kad ne bi imali neka samoubilačka očekivanja od mene, lako bi mogli ploviti u mirnoj prvoj fazi. Kako me je mnogobrojno prethodno iskustvo naučilo, ljudima je postalo zanimljivije da nekog razapinju svakodnevno tako što će pokušavati da iskorne njegovo JA, jedinstveno i lepo. Svakodnevno trabunjanje kojekakvih gluposti kojima su ima roditelji i kolektivna svest ograničili mozak. Tako da ja danas svoje veze okončavam istog momenta kada ljudi počnu da me razvrstavaju u vrste i rodove. U stvari, završavam veze ‘onako kako se završavaju bajke’ i tako na fin način niko ne zna šta se dešava posle. Tačnije niko ne zna kako izgleda svakodnevni život kada se uspavana lepotica probudila i otišla da živi kod princa. Izađi u svet, i ono si ko odlučiš da budeš− i nekim ljudima će se to dopasti, a nekima neće. Ali to već nije tvoja briga, jer gledaš ispred toga. Tako Svet funkcioniše, po jednostavnim principima. Otkada sam to shvatila, ovi zemaljski dani su počeli da mi protiču lagano, gotovo lepo.

Advertisements

neke nove jeseni.

large

Rana, prerana septembarska jutra. Momenti gde se Mesec i Sunce sretnu na delić sekunde. Prve hladnoće koje nagoveštavaju oktobarski mraz ili miholjsko leto. Neka nova snaga tutnji kroz vrhove mojih prstiju. Krug se zatvorio, godina je prošla i ponosna sam što je prošla bez emotivnih slomova, vezivanja, promena. Samo ja, u centru pažnje, svoje i tuđe. Jer zadovoljan čovek, koji gleda svoja posla privlači poglede i osmehe ljudi. A zadovoljna žena je priča za sebe. Tenzija između sjajne ženstvenosti i misteriozne senzualnosti, zadovoljna žena je poput savršeno sklopljenih mirisnih nota u nekoj skupoj bočici parfema. Aura je bez ikakve sumnje ove godine tirkizna u svakom pogledu. Pogled u daljinu. Labudovi u letu. Sitna merkanja i čarke bez posledica. Volim da kisnem, jer se za razliku od ostalh ljudi ja ne pokvasim. Hladne kapi na vrhu nosa, i malo trapavog blata koje slučajno završi u kosi. Jesenja dokolica, i prvi put onaj osećaj da je vreme ipak na mojoj strani. Možda mi i treba neko sasvim običan, potpuno drugačiji od mene. Sa jednostavnim osećanjima, otvoren, bez preteranog ljuljkanja ili zemljotresa, neko kome mogu da se dopadnem musava i čupava, nemrštenog lica u odrpanoj odeći. To bi bila veza na duge staze, iako u njoj ne bi bilo nekih posebnih iznenađenja, tu bi definitivno bile dve stavke: stabilnost i izvesnost. Jer sreća nije da ti neko skine zvezdu sa neba, devojčice, to su prevelika očekivanja. Napiši napomenu sebi na ‘to do’ listu, pod jedan: sići sa zvezde zbog nekog. E to, to je pravi početak puta ka sreći. Ali opet, iz druge perspektive gledano, ko kaže da žena ne može biti stabilna kad je singl?

čarobna jutra.

yyyzzz

Melanholija i usporenost emocija pred sam kraj leta je stanje svesti koje ne mogu ili ne želim zaobići. To su uspomene na daleki prošli život. Tradicije koje ostaju, i tiho se provlače kroz mnogobrojne decenije. Čuveni, popularno nazvan ‘summertime sadness’ efekat. Ustalio se, ugnezdio u svaki kutak moje sobe. Na vratima čeka jesen, uporna, neumorno kuca. Želi da mi ga i ove godine ukrade. Proteklih šezdeset godina mi ista ta jesen krade sve najmilije uspomene na njega, i sve što sam imala sa njim. Ovo vreme u godini, poslednja nedelja Septembra. Prva nedelja jeseni… daleka 1955. godina! Osunčana Kalifornija, i leto koje ovde traje duže nego bilo gde drugde. Nismo ni slutili jesen, niti kiše, opalo lišće, ni trunku zaborava.

Prvi zraci Sunca, blistavi osvit, blagi povetarac sa okeana donosi u našu sobu miris soli i novi dan. Misao o besmrtnosti je sveprisutna u čarobnim jutrima koje provodim budeći se sa tvojom rukom oko struka. I čitav univerzum, dok spavamo, skupi se u tvom plavom oku i sad me gleda sanjivo i osmehnuto. Tu noćno nebo spava preko dana, u tvojim očima, tu su bezbrojne svetlucave zvezde našle utočište. Tako divno ćutiš u čarobnim jutrima. Tako dobro znaš da je poljubac u levu obrvu sve. Nisam znala da smo tu, na kraju, kako sam mogla znati ili slutiti u jutrima kao što su ova? U kasno leto, u ranu jesen. Šest godina je iza nas, dragi. A opet, kao da se sve svelo na ovu poslednju nedelju sa tobom. Citiraću nekog ko je veštiji u rečima od mene: Uspeo si da mi pružiš večnost unutar ovih odbrojanih dana, i zahvalna sam ti na tome.

Evo me danas, budim se i spuštam bosa stopala sa kreveta. Hrast je hladan, i gladak, a moji tabani su istrošeni od silnih lutanja u prošlost. U ovo doba godine, jutra više nisu čarobna, ali šta mi je drugo ostalo osim da čekam na Nas! Nostalgično podižem roletne, da pustim još ovo malo leta što je od njega ostalo. Tu je još ona zver u meni koja se ne da pripitomiti. Jer da sam se bar jednom, kroz sve ove godine pripitomila, pomirila bih se sa tvojim gubitkom. A to se ne može desiti. Zato sada hodam po sobi, koja je u jutrima bez tebe najgore zarobljeništvo. Sanjam slobodu u ukusu čaja, u bojama marokanskih tepiha, u zvuku Fleetwood Mac-a. Sloboda je u tome da se vrate čarobna jutra u kojima ćemo se ponovo roditi.

dok ponovo nisam srela sebe.

tumblr_ntyo4cn3G81sofwdho1_1280

Čitala sam ovu knjigu sada bih mogla reći davne 2012. godine. Možda neka druga ja, u nekom sada bih mogla reći dalekom gradu. Nakon četiri godine, iznenadila me je ekranizacija. Iskreno, bila sam skeptična da će filmska industrija uspeti da prenese originalnu emociju knjige. Ali su se sve sumnje raspršile sinoć kada sam konačno bila dovoljno umorna da legnem ranije i pogledam neki film u krevetu. Roman planetarno popularne spisateljice Džodžo Mojes naslovljen ‘Dok nisam srela tebe’ dobio je svoju najbolje moguću verziju na velikom platnu. Sada kažem da je bolje što sam preskočila gledanje u bioskopu jer bih poplavila salu. Da ne kažem, bio bi to déjà vu premijere ‘Krive su zvede’. Ovako sam, u miru i tišini, i toplini svoga kreveta, mogla da se prepustim ovom divnom iskustvu. Došla su prva septembarska zahlađenja, i ništa nije bolje od mirisa čiste posteljine posle napornog radnog ponedeljka. Dobra vest, srce mi se nije okamenilo, niti sam u međuvremenu postala robot. Posle punih godinu dana, i od poslednjeg puta kada mi je srce pocepano na sitne, šarene konfete… isplakala sam se. Nije to bio bol od slomljenog prsta na nozi, niti je to bio PMS. Bilo je nešto iskreno, dirljivo, realno, osetljivo. Lice mi je podbulo, a nos pocrveneo, oči se zamaglile. Poštene emotivne batine. I moje mlitavo telo zgrčeno pod pokrivačem, jeca. Onaj cinični deo mene bi sigurno rekao kako je to patetično i da se foliram. Ali ne. Bio je to moj day off. Skinem ponekad oklop, eto, kada sam sama. I pogledam se u ogledalu, pogledam u ono što skrivam unutar čelične ljušture. I vidim da sam tamo negde, potisnuta duboko, samo još jedna obična devojka sa svim slabim tačkama. Večeras nema veze, i ne prekoravam sebe. Zadovoljna sam što je osećajni mali romantik još živ, ponosno stoji u meni i diše. Sve prošle ljubavi sam prebolela. Retko ih se i setim. Takođe, slabo mislim na buduće ljubavi. Centar svog malenog univerzuma sam samo ja, i dobar je osećaj kada se sve vrti oko mene. Mogu da gledam ‘fimove za devojke’ bez tuđeg prevrtanja očiju, drugim rečima mogu sve jer su svi konci u mojim rukama, i ja odlučujem kako ću i šta ću dalje. Mogu reći da je Sparksova ‘Beležnica’ dobila pošteno dobrog naslednika.

Nemoj suviše često da misliš na mene. Ne bih da mislim kako si sva kmezava. Samo živi dobro.

Samo živi.

Voli te,

Vil.

ulični svirači.

tan3

Jesen mi je na dohvat ruke, dok mi letnje senke još plamte u kosi,

novi početak, brojim od jedan pa produžim dalje.

Volim da napuštam sobu u rumeni suton dana, i da hodam,

kroz predele detinjstva gde su mirisi još uvek isti.

Tamo nema zatvorenih vrata, niti hladnih zidova,

zidova prekrivenih bezbrojnim slojevima tapeta.

Pruge ispod cveća, cveće ispod ptica, ptice ispod vlati trave.

 

Vreme više nije za kratke pantalone, oštro šiblje i ujede buba,

možda mi i noću treba onaj +1 flanelski pokrivač.

Ali dani se još uvek dobro bore za prevlast, danju je još leto,

koža na ramenima još uvek može da se zarumeni i popuca

jer se Sunce ne da prevariti, niti ima potrebu za skrivanjem iza oblaka.

Noći su druga priča, večeras sam parazit, i grejem se na račun stranaca,

putujem, onako nomadski u potrazi za energijom.

 

Večeras će ulice velikog grada da pršte od šarenila i zvuka,

festival uličnih svirača i sve je u izmaglici one jedne čaše vina,

ta jedna posebna čaša koja je namenjena da bude višak.

Znam da taj oblik gužve i nije neko utočište za moje nemirne težnje,

znam da se moje telo kreće u sasvim drugačijem ritmu,

a opet biću tamo, na zgarištu sopstvenih prošlih života.

 

Potapam se u boje, i vučem septembarskim nebom trag.