ulični svirači.

by mesečarka91.

tan3

Jesen mi je na dohvat ruke, dok mi letnje senke još plamte u kosi,

novi početak, brojim od jedan pa produžim dalje.

Volim da napuštam sobu u rumeni suton dana, i da hodam,

kroz predele detinjstva gde su mirisi još uvek isti.

Tamo nema zatvorenih vrata, niti hladnih zidova,

zidova prekrivenih bezbrojnim slojevima tapeta.

Pruge ispod cveća, cveće ispod ptica, ptice ispod vlati trave.

 

Vreme više nije za kratke pantalone, oštro šiblje i ujede buba,

možda mi i noću treba onaj +1 flanelski pokrivač.

Ali dani se još uvek dobro bore za prevlast, danju je još leto,

koža na ramenima još uvek može da se zarumeni i popuca

jer se Sunce ne da prevariti, niti ima potrebu za skrivanjem iza oblaka.

Noći su druga priča, večeras sam parazit, i grejem se na račun stranaca,

putujem, onako nomadski u potrazi za energijom.

 

Večeras će ulice velikog grada da pršte od šarenila i zvuka,

festival uličnih svirača i sve je u izmaglici one jedne čaše vina,

ta jedna posebna čaša koja je namenjena da bude višak.

Znam da taj oblik gužve i nije neko utočište za moje nemirne težnje,

znam da se moje telo kreće u sasvim drugačijem ritmu,

a opet biću tamo, na zgarištu sopstvenih prošlih života.

 

Potapam se u boje, i vučem septembarskim nebom trag.

Advertisements