čarobna jutra.

by mesečarka91.

yyyzzz

Melanholija i usporenost emocija pred sam kraj leta je stanje svesti koje ne mogu ili ne želim zaobići. To su uspomene na daleki prošli život. Tradicije koje ostaju, i tiho se provlače kroz mnogobrojne decenije. Čuveni, popularno nazvan ‘summertime sadness’ efekat. Ustalio se, ugnezdio u svaki kutak moje sobe. Na vratima čeka jesen, uporna, neumorno kuca. Želi da mi ga i ove godine ukrade. Proteklih šezdeset godina mi ista ta jesen krade sve najmilije uspomene na njega, i sve što sam imala sa njim. Ovo vreme u godini, poslednja nedelja Septembra. Prva nedelja jeseni… daleka 1955. godina! Osunčana Kalifornija, i leto koje ovde traje duže nego bilo gde drugde. Nismo ni slutili jesen, niti kiše, opalo lišće, ni trunku zaborava.

Prvi zraci Sunca, blistavi osvit, blagi povetarac sa okeana donosi u našu sobu miris soli i novi dan. Misao o besmrtnosti je sveprisutna u čarobnim jutrima koje provodim budeći se sa tvojom rukom oko struka. I čitav univerzum, dok spavamo, skupi se u tvom plavom oku i sad me gleda sanjivo i osmehnuto. Tu noćno nebo spava preko dana, u tvojim očima, tu su bezbrojne svetlucave zvezde našle utočište. Tako divno ćutiš u čarobnim jutrima. Tako dobro znaš da je poljubac u levu obrvu sve. Nisam znala da smo tu, na kraju, kako sam mogla znati ili slutiti u jutrima kao što su ova? U kasno leto, u ranu jesen. Šest godina je iza nas, dragi. A opet, kao da se sve svelo na ovu poslednju nedelju sa tobom. Citiraću nekog ko je veštiji u rečima od mene: Uspeo si da mi pružiš večnost unutar ovih odbrojanih dana, i zahvalna sam ti na tome.

Evo me danas, budim se i spuštam bosa stopala sa kreveta. Hrast je hladan, i gladak, a moji tabani su istrošeni od silnih lutanja u prošlost. U ovo doba godine, jutra više nisu čarobna, ali šta mi je drugo ostalo osim da čekam na Nas! Nostalgično podižem roletne, da pustim još ovo malo leta što je od njega ostalo. Tu je još ona zver u meni koja se ne da pripitomiti. Jer da sam se bar jednom, kroz sve ove godine pripitomila, pomirila bih se sa tvojim gubitkom. A to se ne može desiti. Zato sada hodam po sobi, koja je u jutrima bez tebe najgore zarobljeništvo. Sanjam slobodu u ukusu čaja, u bojama marokanskih tepiha, u zvuku Fleetwood Mac-a. Sloboda je u tome da se vrate čarobna jutra u kojima ćemo se ponovo roditi.

Advertisements