reč/ slika.

Month: October, 2016

kako oktobru zatvaramo vrata.

33215-jack-o-lantern-smile

Najviše volim Oktobar, i tako je oduvek. Oktobar ima dušu. Pun boja, mirisa, i svečanosti. Prve hladne noći dolaze sa oktobrom, kao i prve magle. Volim večernje šetnje pustim seoskim ulicama, i da tek tu i tamo kroz izmaglicu i treperenje ulične rasvete nazirem obrise slučajnih prolaznika koji su zalutali u noć. Tu su i karirane muške košulje od flanela, pita sa jabukama i čuveni Pumpkin Spice Latte. Sve te sitnice koje oktobar čine tako čarobnim. I tako je svake godine, teško se rastajem sa oktobrom, ali su bar ti rastanci sa stilom. Ima nešto više u oktobarskim noćima nego što možemo da sagledamo golim okom. Vazduh se naelektriše slutnjama da postoji nešto više od stvarnosti kojom smo okruženi. Nešto paranormalno čak. Tako da me nikada nije ni čudilo što se sam kraj oktobra vezuje za užase i svet mrtvih. 30. u mesecu popularno nazvan Đavolja noć (Devil’s Night) je tek uvertira za ono što sledi 31. oktobra na samu Noć veštica (All Hallows’ Eve). Noć veštica je noć uoči velikog katoličkog praznika Svih svetih, mada svoje poreklo ima u keltskoj mitologiji i paganskim običajima koji su među nama mnogo pre pojave hrišćanstva. Kelti, koji su živeli na prostorima današnje Irske i za koje se dobro zna da su bili pagani, slavili su svoju Novu godinu 1. novembra. Noć pred Novu godinu slavili su „Samhain“− Šaman, svetkovinu posvećenu istoimenom božanstvu. Svetkovina je posvećena uspešnom završetku žetve. Verovali su da se tada duhovi mrtvih vraćaju na zemlju, svojim domovima kao i svima onima koje su za života voleli. Keltski paganski sveštenici gradili su ogromne lomače gde su se ljudi okupljali kako bi spalili useve i životinje kao žrtve keltskim božanstvima. U toku proslave nosili su kostime, uglavnom od životinjskih glava i kože. Danas kao puko sećanje, tu su maskenbali. Ljudi od iskona teže da bar na jedan dan budu ono što nisu. Poput maskiranja, neke stvari su opstale, do dana današnjeg i to verovatno sa razlogom. Tako da sutra, 31. oktobra kada sunce zađe nešto pre 17h mogu slobodno otvoriti srce, i biti sa njim. Znam da će doći, uvek dođe jer ga poželim snažno. I bude uz mene, sve dok se nešto posle 6h sledećeg dana kroz prozor ne uvuku prvi znaci da je noć usnula. Zatim se sve čini kao dug san, izuzetno realan san, ili san na dohvat ruke.  To je oktobarska magija kojoj svake godine ostajem verna. Jedna noć sa njim za koju bih rado prodala dušu, po potrebi. Za mene nema horora, jeze, užasa… samo uspomene,  da ih stvorim i prikupim, a potom čuvam do sledeće godine i rado živim na njihov račun.

Advertisements

sve je to za ljude.

tumblr_nr2hbpu9po1uu6yf2o1_1280

Nema tu šta da se komentariše. Odrastaćeš, polako. Bićeš lepa. Nosićeš skupe, fine haljine. Ritualno ćeš pred ogledalom vežbati osmeh, nameštati kosu. Farbaćeš nokte, lepiti veštačke trepavice. Bićeš u centru pažnje, u fazonu ‘nju svako zna’ Ići ćeš na neka otmena mesta, gde se sreću dobri ljudi. Imaćeš duhovite opaske, i biti puna zanimljivih priča iz svakodnevnog života. Lepo ćeš pisati, još lepše gledati. Onako isfolirano odsutno zagledana u neodređenu tačku. Kao da čekaš da te neko uhvati u kadar. Bićeš nežna. Bićeš koketna… negovana, mudra. Bićeš prava dama, sve kako se samo poželeti može. I naravno, kad-tad moraš posustati. I onda slučajno jedne večeri izaći ćeš onako bezveze, na 10 minuta ‘samo da prošetam psa’ Stavićeš vunenu kapu, navući ćeš perjani prsluk uz helanke (to si volela da nosiš kad si bila mala) Otići ćeš po prvi put do parka u tom dalekom gradu. I stajaćeš pod svetiljkom, a na usnama će ti se možda omaći po koji Rundekov stih. Sećaš se… ‘Ispod svih tih zastava, što vijore svud oko nas, ne postoji mjesto gdje mogla bi stati, visoko dignuti ruke… I pjevati našu pjesmu’

I gledaćeš neko nepoznato indigo nebo, prvi mrak. Pored tebe će, u prolazu, zastati neko. Možda neki poznanik, miran i taman. Nekad bi ti se možda i dopao, ali tebe dopadanja više ne zanimaju. Pogotovo ne sada. Jer ti se sad ne ostavlja utisak. Upitaće te ‘kako je’, promrmljaćeš ‘dobro je’. Nije ti do priče, i zato, gledaćeš u beton, šutiraćeš lišće, skočiti u baricu posle kiše, zviždati za psom. Ukratko,  bićeš ono što si već nekad bila. Tatin dripac, a ne mamina gospođica. Jer sve to s gospođicama je zamorno, i trenutno te baš briga. Šutnućeš još par puta lišće u znak protesta. Prema gospođicama, prema sviđanjima, prema jeseni, prema životu kao takvom.

Mr. Tambourine man.

large

Pozna jesen, prve hladne kiše, oznojana tela u klubu,

otuđenost i prisustvo plitkih emocija u najavi.

Prazni pogledi pod svetlošću reflektora,

oči čekaju nekog ili ipak traže izlaz.

 Poznata lica prigušena, i po koji iskren zagrljaj,

zateknu me. Bez plana, okrećem se u mestu.

Drugačija sam, većina njih više nije ista,

i večeras mi nedostaje ona Ja

savršeno isfenirane ljubičaste kose.

 Nesavesno koračam kroz život, ima me svuda,

u visokim potpeticama,

duga šetnja u zoru, posle kiše…

idem kući!

 Ne ostavljam ni trag, ni glas, jer znam gde mi je mesto

… s vrata puštam Dilana,

sipam čašu belog vina i nazdravljam.

A srce mi je veliko i puno ponosa,

zaslužio si to, i više…

Stari prijatelju!

 

Video sam novorođenče okruženo vukovima/ Stajao sam na praznom autoputu glatkom kao staklo/ Video sam slomljenu granu koja krvari/ Bio sam u sobi punoj ljudi sa krvavim maljevima u rukama/ Peo sam se beskrajnim belim merdevinama/ Sreo sam 10.000 zanemelih govornika/ Video sam puške i mačeve u dečijim rukama/ Ovde će pasti teška kiša.

 

 

o bivšima, sve najlepše.

tumblr_nxikc0o1pv1r2y6t4o1_500

Skupile smo se, nas par, na kafi u zadimljenoj kafanskoj atmosferi, da proslavimo oktobar uz neku opasnu ‘bez dlake na jeziku’ diskusiju. Nas četiri imamo ritual da se okupimo bar jednom mesečno i satima pričamo o jadima i sitnim srećama. Ličimo na dokone antičke filozofe, a eto danas smo dotakle temu ‘Ima li prijateljstva nakon raskida’. Ispostavilo se da je to pitanje ravno iskonskom pitanju ‘Ima li života posle smrti’… I sve su se one zagonetno nasmejale na moje pitanje, i neubedljivo odgovorile zamišljenim klimanjem glave. Ali onda je usledilo moje ‘Čemu sve to’ uz momentalni, nesalomivi argument…

Ako nam nije išlo u vezi, zašto bi nam krenulo posle raskida? A da ne počinjem o tome kome se ikada veza završila tako da niko ne ostane povređen? Obe strane posle raskida ostanu ozbiljno okrnjene, sa daškom one praznine što kao promaja duva kroz rebra. I kako posle toga biti licemer i glumiti ‘nisam povređen stav’, a uz to se sa bivšim partnerom družiti na najbizarnije moguće načine, pri čemu svaki susret sad već bivših ljubavnika, a novopečenih prijatelja neodoljivo podseća na neku vrstu perverznog parastosa onome što su svojom vezom uspeli da ubiju.

Bila sam i ostala zagovornik dva nepisana pravila: nema obnavljanja veze i nema druženja sa bivšim momcima. Nikako mi ne pristaje da posle ljubavi glumatam nasmejanu udovicu, još manje da sa bivšim pričam o svemu što smo prošli i imali kao i o svakom pokojniku, sve najlepše. Raskid nikad nije lep, jer kako može biti lepo da dvoje ljudi dopuste da veza umre dok su još u njoj. To je čist nemar i obe strane su ravnopravno krive. Evo i kratak primer iz ličnog iskustva, kao potpora da posle ljubavi nema ništa.

Bio je taj jedan, bilo je davno ali se jasno sećam da me je vezao za sebe, a onda lomio svojim ne javljanjem. Voleo je pažnju koju sam mu poklonila, i to što sam uvek trčala za njim. Bio je potpuno siguran u sebe i u to da mi ta jurnjava za njim nikad neće dosaditi. Ali dogodilo se baš to, razbistrilo mi se, i shvatila sam igru mačke i miša. Ali ja nikad nisam htela biti miš jer je cena previsoka.  Poigravao se mojom srećom, tugom, sveukupnim mojim osećanjima. I onda sam utihnula. Falile su mu moje poruke, moji pozivi, moje ‘uvek sam tu za tebe’ i ostao je sam u svojoj praznini. Tu je priča dobila obrt, zamenili smo uloge. Slao mi je redovno poruke, na koje vešto nisam odgovarala, zvao me je na koncerte, u izlaske ali sam ja imala bitnija posla. Počeo je da mrzi moju ravnodušnost, a ipak nije shvatao da je to odraz njega samog. Nije odustajao od mene, i tako mi je jedno jutro stigla poruka:

−Kako si?  na koju sam zapravo imala odgovor.

−Više nego odlično, jer divan je osećaj prestati biti budala. A još je divniji osećaj praviti nekoga budalom, sve po zasluzi. Hvala ti.