o bivšima, sve najlepše.

by mesečarka91.

tumblr_nxikc0o1pv1r2y6t4o1_500

Skupile smo se, nas par, na kafi u zadimljenoj kafanskoj atmosferi, da proslavimo oktobar uz neku opasnu ‘bez dlake na jeziku’ diskusiju. Nas četiri imamo ritual da se okupimo bar jednom mesečno i satima pričamo o jadima i sitnim srećama. Ličimo na dokone antičke filozofe, a eto danas smo dotakle temu ‘Ima li prijateljstva nakon raskida’. Ispostavilo se da je to pitanje ravno iskonskom pitanju ‘Ima li života posle smrti’… I sve su se one zagonetno nasmejale na moje pitanje, i neubedljivo odgovorile zamišljenim klimanjem glave. Ali onda je usledilo moje ‘Čemu sve to’ uz momentalni, nesalomivi argument…

Ako nam nije išlo u vezi, zašto bi nam krenulo posle raskida? A da ne počinjem o tome kome se ikada veza završila tako da niko ne ostane povređen? Obe strane posle raskida ostanu ozbiljno okrnjene, sa daškom one praznine što kao promaja duva kroz rebra. I kako posle toga biti licemer i glumiti ‘nisam povređen stav’, a uz to se sa bivšim partnerom družiti na najbizarnije moguće načine, pri čemu svaki susret sad već bivših ljubavnika, a novopečenih prijatelja neodoljivo podseća na neku vrstu perverznog parastosa onome što su svojom vezom uspeli da ubiju.

Bila sam i ostala zagovornik dva nepisana pravila: nema obnavljanja veze i nema druženja sa bivšim momcima. Nikako mi ne pristaje da posle ljubavi glumatam nasmejanu udovicu, još manje da sa bivšim pričam o svemu što smo prošli i imali kao i o svakom pokojniku, sve najlepše. Raskid nikad nije lep, jer kako može biti lepo da dvoje ljudi dopuste da veza umre dok su još u njoj. To je čist nemar i obe strane su ravnopravno krive. Evo i kratak primer iz ličnog iskustva, kao potpora da posle ljubavi nema ništa.

Bio je taj jedan, bilo je davno ali se jasno sećam da me je vezao za sebe, a onda lomio svojim ne javljanjem. Voleo je pažnju koju sam mu poklonila, i to što sam uvek trčala za njim. Bio je potpuno siguran u sebe i u to da mi ta jurnjava za njim nikad neće dosaditi. Ali dogodilo se baš to, razbistrilo mi se, i shvatila sam igru mačke i miša. Ali ja nikad nisam htela biti miš jer je cena previsoka.  Poigravao se mojom srećom, tugom, sveukupnim mojim osećanjima. I onda sam utihnula. Falile su mu moje poruke, moji pozivi, moje ‘uvek sam tu za tebe’ i ostao je sam u svojoj praznini. Tu je priča dobila obrt, zamenili smo uloge. Slao mi je redovno poruke, na koje vešto nisam odgovarala, zvao me je na koncerte, u izlaske ali sam ja imala bitnija posla. Počeo je da mrzi moju ravnodušnost, a ipak nije shvatao da je to odraz njega samog. Nije odustajao od mene, i tako mi je jedno jutro stigla poruka:

−Kako si?  na koju sam zapravo imala odgovor.

−Više nego odlično, jer divan je osećaj prestati biti budala. A još je divniji osećaj praviti nekoga budalom, sve po zasluzi. Hvala ti.

Advertisements