sve je to za ljude.

by mesečarka91.

tumblr_nr2hbpu9po1uu6yf2o1_1280

Nema tu šta da se komentariše. Odrastaćeš, polako. Bićeš lepa. Nosićeš skupe, fine haljine. Ritualno ćeš pred ogledalom vežbati osmeh, nameštati kosu. Farbaćeš nokte, lepiti veštačke trepavice. Bićeš u centru pažnje, u fazonu ‘nju svako zna’ Ići ćeš na neka otmena mesta, gde se sreću dobri ljudi. Imaćeš duhovite opaske, i biti puna zanimljivih priča iz svakodnevnog života. Lepo ćeš pisati, još lepše gledati. Onako isfolirano odsutno zagledana u neodređenu tačku. Kao da čekaš da te neko uhvati u kadar. Bićeš nežna. Bićeš koketna… negovana, mudra. Bićeš prava dama, sve kako se samo poželeti može. I naravno, kad-tad moraš posustati. I onda slučajno jedne večeri izaći ćeš onako bezveze, na 10 minuta ‘samo da prošetam psa’ Stavićeš vunenu kapu, navući ćeš perjani prsluk uz helanke (to si volela da nosiš kad si bila mala) Otići ćeš po prvi put do parka u tom dalekom gradu. I stajaćeš pod svetiljkom, a na usnama će ti se možda omaći po koji Rundekov stih. Sećaš se… ‘Ispod svih tih zastava, što vijore svud oko nas, ne postoji mjesto gdje mogla bi stati, visoko dignuti ruke… I pjevati našu pjesmu’

I gledaćeš neko nepoznato indigo nebo, prvi mrak. Pored tebe će, u prolazu, zastati neko. Možda neki poznanik, miran i taman. Nekad bi ti se možda i dopao, ali tebe dopadanja više ne zanimaju. Pogotovo ne sada. Jer ti se sad ne ostavlja utisak. Upitaće te ‘kako je’, promrmljaćeš ‘dobro je’. Nije ti do priče, i zato, gledaćeš u beton, šutiraćeš lišće, skočiti u baricu posle kiše, zviždati za psom. Ukratko,  bićeš ono što si već nekad bila. Tatin dripac, a ne mamina gospođica. Jer sve to s gospođicama je zamorno, i trenutno te baš briga. Šutnućeš još par puta lišće u znak protesta. Prema gospođicama, prema sviđanjima, prema jeseni, prema životu kao takvom.

Advertisements