kako oktobru zatvaramo vrata.

by mesečarka91.

33215-jack-o-lantern-smile

Najviše volim Oktobar, i tako je oduvek. Oktobar ima dušu. Pun boja, mirisa, i svečanosti. Prve hladne noći dolaze sa oktobrom, kao i prve magle. Volim večernje šetnje pustim seoskim ulicama, i da tek tu i tamo kroz izmaglicu i treperenje ulične rasvete nazirem obrise slučajnih prolaznika koji su zalutali u noć. Tu su i karirane muške košulje od flanela, pita sa jabukama i čuveni Pumpkin Spice Latte. Sve te sitnice koje oktobar čine tako čarobnim. I tako je svake godine, teško se rastajem sa oktobrom, ali su bar ti rastanci sa stilom. Ima nešto više u oktobarskim noćima nego što možemo da sagledamo golim okom. Vazduh se naelektriše slutnjama da postoji nešto više od stvarnosti kojom smo okruženi. Nešto paranormalno čak. Tako da me nikada nije ni čudilo što se sam kraj oktobra vezuje za užase i svet mrtvih. 30. u mesecu popularno nazvan Đavolja noć (Devil’s Night) je tek uvertira za ono što sledi 31. oktobra na samu Noć veštica (All Hallows’ Eve). Noć veštica je noć uoči velikog katoličkog praznika Svih svetih, mada svoje poreklo ima u keltskoj mitologiji i paganskim običajima koji su među nama mnogo pre pojave hrišćanstva. Kelti, koji su živeli na prostorima današnje Irske i za koje se dobro zna da su bili pagani, slavili su svoju Novu godinu 1. novembra. Noć pred Novu godinu slavili su „Samhain“− Šaman, svetkovinu posvećenu istoimenom božanstvu. Svetkovina je posvećena uspešnom završetku žetve. Verovali su da se tada duhovi mrtvih vraćaju na zemlju, svojim domovima kao i svima onima koje su za života voleli. Keltski paganski sveštenici gradili su ogromne lomače gde su se ljudi okupljali kako bi spalili useve i životinje kao žrtve keltskim božanstvima. U toku proslave nosili su kostime, uglavnom od životinjskih glava i kože. Danas kao puko sećanje, tu su maskenbali. Ljudi od iskona teže da bar na jedan dan budu ono što nisu. Poput maskiranja, neke stvari su opstale, do dana današnjeg i to verovatno sa razlogom. Tako da sutra, 31. oktobra kada sunce zađe nešto pre 17h mogu slobodno otvoriti srce, i biti sa njim. Znam da će doći, uvek dođe jer ga poželim snažno. I bude uz mene, sve dok se nešto posle 6h sledećeg dana kroz prozor ne uvuku prvi znaci da je noć usnula. Zatim se sve čini kao dug san, izuzetno realan san, ili san na dohvat ruke.  To je oktobarska magija kojoj svake godine ostajem verna. Jedna noć sa njim za koju bih rado prodala dušu, po potrebi. Za mene nema horora, jeze, užasa… samo uspomene,  da ih stvorim i prikupim, a potom čuvam do sledeće godine i rado živim na njihov račun.

Advertisements