reč/ slika.

Month: November, 2016

uspomene, zaborav.

tumblr_ogjkykpiul1vgod7zo1_1280

Koliko brzo prođe godina, ostane za nama, stane u četrdesetak stranica,

ukoričen sažetak, sa naslovom, život u malom, kriške uspomena!

Ne mogu reći da je sve utopljeno u kolotečinu i vino,

sačuvala sam sve što golica, šiba, peče, grli…

intrige, zapleti i raspleti, odnosi na relaciji stvarnost-ja-stvarnost!

I život ide dalje, i ja nastavljam umreno da ga čuvam,

čuvam od neumitnog zuba zaborava;

… koji grize, nagriza, kida!

Sveske, rokovnici, isečci, beleške,

sve još miriše tako živo i sveže, kao da je tu, na dohvat ruke,

kao da bilo šta od toga može da se vrati… premota!

Ne može.

Blindirani prozor između prošlosti i mene,

dobro čuvana relikvija koju sa distance mogu da posmatram,

i interpretiram na toliko načina.

Neće nestati, dok ima mene, ne može nestati jer ga ja držim u životu,

ali može da izbledi, kao utvara

kao i njegovo ime koje je danas samo ime, a nekada je bilo sve.

Nekada je bio pogled, dodir, zvuk, uteha…

a danas čista apstrakcija, simbol, ime kojeg se retko ko seti.

Vremenu je čovek dao moć koju danas poseduje,

vreme je dobilo loše epitete kao što su starenje i zaborav.

tik-tok-tak-tik

Beležim još jedan Novembar, i ne volim novembre, oduvek,

jer sunce zalazi prerano u osušenu, visoku, oskudnu travu

gubi toplinu i bakarnu boju jeseni.

Najavljuje Zimu.

mi plešemo.

if_beckett

Prerasla sam ono ‘jedva čekam vikend’ stanje, valjda to tako bude posle osamnaeste godine. Uzimam taj uzrast kao prekretnicu, jer posle srednje škole prosto gubimo tu neku dozu entuzijazma koju smo u sebi nosili kao ‘deca’. Sećam se da smo kao klinci izlazili onako kao grupni izlet u prirodu, u čoporu. Sada mi više nije bitno da li izlazim sa nekim ili sama. Vikendi dolaze i prolaze, i ne zna im se broj. To su sićušni momenti u nedelji kada stisnem pauzu i upitam sebe šta bih zaista radila. Odgovor je uvek isti. Idem negde u masu ljudi, gde je muzika dovoljno glasna da zaboravim na obaveze i trenutne probleme koji me neprijatno peckaju tokom radne nedelje. Žurka, svirka, nije ni bitno. Ono što je od glavnog značaja za dobro proveden vikend je atmosfera koja pokreće. Ples je nešto u čemu pronalazim inspiraciju, energiju, pa čak i utehu. Onog  momenta kada u sebi otkrijemo koji nas ritam pokreće, svet postaje naša pozornica. Kada se izrazim na taj način, ne želim da zvučim pretencijozno, niti želim da serviram neku cliché foru. Ples je filter loše, negativne energije. Jednostavan pokret kukova uz pesmu koju prvi put čujemo može da nam izmami osmeh na lice i razvedri tmurni novembarski dan. I tako sam zavolela izlaske i žurke iz potpuno nove perspektive. Nisu mi izlasci izgovor da se prepijem i zaboravim na sebe, već su način da svoje Ja stavim u prvi plan. Nije mi bitno ko je sa kim, ko je ko, kako je ko obučen, šta oko mene ljudi pričaju, ko me gleda, ko koga ogovara. Kada igram ja sam potpuno off  po pitanju stvarnosti. Sve je u osećaju, ništa u razumu. Osetim mirise, slučajne dodire, energiju drugih ljudi koji misle na moj način i koji u izlazak idu da bi napunili baterije. Svi mi zavisnici od ritma koji se topimo pod prigušenim svetlom zadimljene prostorije. Da većina ljudi shvati poentu plesa, u svetu bi bilo manje mržnje, a više tolerancije. Tačnije, gledali bi svi lepo svoja posla i to bez zavisti ili zlonamernosti. Ne volim onu površnu sliku koju nam nameću mediji, i kojom su današnje žurke obavezno povezane sa porocima. Možda je nekima od nas zapravo ples porok, i u njemu pronalazimo ekstazu i oslobađanje od svakodnevice. Ples kao legalni narkotik, i na taj način niko nema prava da upire prstom u Nas.

pravo na zločin.

tumblr_mgkrqh5va71qe5dmbo1_500

Roman ‘Zločin i kazna’ Fjodora Mihajloviča Dostojevskoga nastao je 1860-ih te pripada razdoblju visokog ruskog realizma. U užem smislu, roman je izuzetan primer modernog psihološkog romana, čiji je Dostojevski bio začetnik. On je u roman uveo direktni unutrašnji monolog kao presudno umetničko sredstvo  za prikazivanje književnog lika i složenost njegovog unutrašnjeg bića. Već iz samog naslova romana naslućuju se kriminalistički elementi: radi se o zločinu (ubistvu), istrazi i konačno kazni za počinitelja. Ipak, roman se ne može prvenstveno odrediti kao kriminalistički jer od konvencija toga tipa znatno odstupa time što je počinitelj, kao i svi detalji zločina, od početka poznat. Akcenat je stavljen na psihološko stanje glavnog lika, Rodiona Romanoviča Raskoljnikova pre i posle počinjenog zločina. Raskoljnikov, mladić koji je zbog siromaštva morao prekinuti svoje studije prava, nalazi se u položaju da se po svaku cenu domogne novca, ne samo zbog sebe već i zbog svoje porodice kojoj ne želi više biti na teretu. Sticajem okolnosti, počinio je dvostruko ubojstvo. Plan koji je dugo i pažljivo stvarao pošao je po zlu. Žrtva je trebala biti isključivo lihvarica koja je materijalno upropaštavala njega i mnoge druge, starica Aljona Ivanovna. Ali se sticajem okolnosti to veče u staričinom stanu pojavila njena polusestra Lizaveta čija je žrtva bila kolateralna šteta, našla se u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Glavno pitanje se postavlja u odlomku koji se nalazi u završnom delu romana, nakon što Raskoljnikov priznaje Sonji svoj zločin. Može li se zločin opravdati višim ciljevima, većim dobrom koje bi iz njega trebalo proizaći? Raskoljnikov u ovom delu obrazlaže svoje stvarne razloge za zločin, kao i svest da je napravio nepopravljivu grešku. Raskoljnikov uviđa da njegov primarni motiv za zločin nije bila pljačka – da mu nisu ‘toliko bili potrebni novci kao nešto drugo’ Sam zločin je bila provera njegove teorije o malobrojnim istorijski značajnim ljudima poput Napoleona koji imaju pravo na zločin iz plemenitih pobuda. Raskoljnikov je počinjenim zločinom tražio odgovor na pitanje može li se on sam ubrojiti među te ljude ‘Doznati, jesam li gnjida kao i svi, ili sam čovek’ Spoznaje da njegove pobude nisu bile altruističke, nije time uistinu hteo postati «dobrotvor čovečanstva»,  nego je ubio «samo radi sebe» i bez opravdanog razloga. On razvija svest da mora prigrliti društvenu, tj. zakonsku kaznu. Mora da prizna zločin javno, a u tome mu najviše pomaže Sonja, pobožna devojka koja je zbog ekstremno teške finansijske situacije u porodici prisiljena na prostituciju, a koja s Raskoljnikovim razvila intimna osećanja. Bez obzira na svoj društveni položaj, Sonja je najmoralniji lik u romanu koji nosi ideju religioznog smirenja. Njen hrišćanski stav da je svaki ljudski život jednako vredan i da niko ni pod kojim okolnostima nema pravo oduzeti život suprotstavlja se sa mišljenjem Raskoljnikova. Ona mu daje konačni razlog da se preda, a kasnije odlazi s njim u Sibir na odsluženje kazne i pruža mu podršku u svemu. Na Sonjino pitanje ima li pravo ubijati, Raskoljnikov je došao do zaključka da on nema to pravo, a može se zaključiti i da ga niko nema, jer ljudski je život ono najvrednije i jedino nenadoknadivo. U svakom slučaju, sloboda pojednica prestaje čim ugrožava tuđu slobodu.