reč/ slika.

Month: December, 2016

na božićno jutro.

tumblr_m9akrypw4i1r1fp9d

Ova se zver u meni katkad otkine sa lanca,

a potom mi kida očnjacima utrobu,

oštrim kandžama grebe put na površinu.

Nema tu ‘leptirića’

koji bi bezbrižno lepršali uz golicanje.

Ovo je stvarno, od krvi i mesa,

poput uragana ili slične prirodne katastrofe.

A ja, ja kao dobro poznati mazohista,

prigrlim usud,

jer đavo zna da mi ruski rulet nije stran.

I rekla sam ti: ‘Pucaj’

i povukao si okidač,

tišina koja oživljava ono davno izgubljeno osećanje.

Ulovio si ovu retku zver

čije ime, navike, stanište nećeš naći u knjigama.

Ne postoji nauka koja bi me definisala,

nemam racionalno objašnjenje.

Ja sam sada ovde,

jer ne postoji mesto na kom bih radije bila.

Ja sam sada ovde,

pod tvojim usnama se topim i modrim.

Pitomo ti spuštam glavu u dlan,

pa neka počne,

i neka traje!

put do vere u romanu ‘Braća Karamazovi’

tumblr_mxhrvmadig1sgk9e0o8_1280

U romanu ‘Braća Karamazovi’ problem boga pa i same vere javlja se kroz niz pitanja. Pitanje o bogu može biti i centralna tema romana ako čitalac postavi tačku gledišta u tom smeru. Što se pisca tiče, pitanje o bogu se provlači kroz čitav monumentalni opus Fjodora Dostojevskog. Pitanje o veri i besmrtnosti je istovremeno glavna tema mnogih razgovora koji povezuju ili udaljavaju sve junake stvorene iz piščevog pera. Da li je bog čovekova ‘uobrazilja’ nastala radi zadovoljenja pojedinih čovekovih potreba? Ako se ispostavi da nije uobrazilja, a opet njegova znamenja nisu dostupna običnom, malom čoveku, kako možemo spoznati boga i znati da on zaista postoji? Pitanje da li je bog koji dozvoljava zlo  sveprisutan kroz istoriju čovečanstva, a samim tim nas vodi u krvoproliće zaista Bog? Ili pitanje u najužem smislu, šta je to uopšte− Bog?

Pored toga što se u romanu učestalo postavlja ovo pitanje od strane mnogih nosioca zbivanja, značajno je takođe da središte fabule− ubistvo Fjodora Pavloviča Karamazova predstavlja neposrednu funkciju tog problema. Zaključak je jasan, ubistvo nije posledica samo i jedino interesa i pohlepe, niti nekontrolisanih strasti neizlečivih ‘sladostrasnika’. Ubistvo je rezultat negiranja boga i bogohuljenja i kao takvo je jedina logična posledica. Kroz ovo se, naravno, može potvrditi da je pitanje o bogu dominantna tema ovoga romana. Ubistvo nije stavljeno u centar kao u romanu ‘Zločin i kazna’. Struktura u ovom delu postavljena je tako da ubistvo Fjodora Karamazova predstavlja samo posledicu i element raspleta.

U drugom delu romana, u petoj knjizi, nalazi se ‘Legenda o velikom inkvizitoru’ u kojoj Ivan Karamazov stoji iza tvrdnje  o besmislenosti sveta i istorije. Njegova pobuna predstavlja bogohulništvo u najuverljivijem obliku. Sa druge strane, potpuni kontrast ovom poglavlju je šesta knjiga ‘Ruski monah’ u kojoj kroz poslednje časove života starca Zosime čitalac dolazi do potpunog odbacivanja blasfemije, ateizma i svega onoga što u svetu socijalne revolucije i tehničkih dostignuća ugrožava veru.

Kamen temeljac romana, stub na kome počiva delo je svakako lik Alekseja Karamazova− Aljoše. Njegova uloga dolazi do vrhunca u sedmoj knjizi u kojoj su dva starija brata van središta zbivanja. Starac Zosima je umro, i od svih monaha, Aljoša najviše očekuje da se dogodi neko čudo povodom koga bi starac postao svetac. Čudo se, ipak, ne dešava i to biva veliki potres za Aljošinu veru. Umesto da potpuno izgubi veru jer su mu očekivaja izneverena, i postane poput ostalih Karamazova, Aljoša tek tada shvata pravi smisao vere. Kroz svoju ‘pobunu’ odoleva iskušenjima i na kraju sedme knjige biva potpuno očišćen od greha. Dakle, uporedo sa Hristom koji ljude prepušta njihovim nevoljama, u ‘Braći Karamazov’ postoji i jedan drugačiji Hrist, koji je pun milosrđa.

u meni se krije nepobedivo leto.

large

U punom jeku decembra, pred sam početak zime i praznika, želim da odlepršam u toplije krajeve. Ja sam jedna od onih zalutalih ptica selica koja večito kasni. Uvek je tako, ustaljeni nalet nostalgije za letnjim noćima. Smeta mi pretpraznička gužva, žurba. Neodoljiva želja da se osamim, i slušam pesmu svog jata protkanu horom zrikavaca u suton. Pesak pod bosim stopalima. Kraj okeana koji grmi i odjekuje poput orkestra u praznoj koncertnoj dvorani. Možda mi baš to nedostaje, zvuk. Kada padne sneg, nastane onaj gluvi muk i jedino što se čuje je zvuk vetra koji tutnji kroz oluke, ili škripanje snega pod nečijim teškim čizmama. Ja sam ljubitelj raskošnih zvukova flore i faune. Ljubitelj pokreta i mirisa zrelog voća. Zimska praznina, i nedostatak boje nisu za mene, jer pokreću lavinu nedostajanja. Nekada sam volela zimu, davno, pre dva, tri života. Sa njim, na zaleđenim ulicama Njujorka. Doček Nove Godine u masi nepoznatih ljudi na Tajms skveru. Sa njim sam volela sve! Kad se osvrnem dva, tri života unazad shvatim da je malo šta ostalo od prvobitne mene. Ljubav i sećanje na njega. Mada, šta je ‘volim te’ u poređenju sa Nama? Sintagma bez pokrića. Nekada smo bili veći od toga, a danas si samo moja uobrazilja, predmet moje imaginacije jer više niko ne veruje u tebe. I često u tom prekomernom nedostajanju odlutam od početne teme. Zamagli mi prvobitni cilj o kom želim da govorim ili pišem. Zato mi je mnogo teže da pišem zimi, rasejana sam, i zamišljena. Tema je bila zvuk. Zvuk prirode, ptica, insekata, zvuk planete, udisaja, izdisaja, smeha, pesme. I naravno, harmonija kojom je sve to povezano u jedno savršeno letnje veče. Možda čak i neki topli avgustovski pljusak u sam smiraj dana. Možda, i samo možda je to avgust davne 1983. I bila sam to prethodna ja, koja te se bolje sećala. Prince je rešio da ispeva svoju toplu, letnju ‘Ljubičastu kišu’ za sve usamljene ljubavnike kroz koje teče čežnja. Pronalazim te u zvuku, i čuvam u njemu.

“When there’s blood in the sky – red and blue = purple… purple rain pertains to the end of the world and being with the one you love and letting your faith/god guide you through the purple rain.”

novogodišnje želje, u pripremi.

il_570xN.754151588_pi1i.jpg

Večeras me je neki užasno uporan i nepodnošljiv grip zadržao uz monitor. Planski mi je pokvario subotu i odlazak na svirku, pa sam rešila da izvučem maksimum od onoga što trenutno imam. Po ko zna koja šoljica tople čokolade, bele jer to se podrazumeva. Novi The Weeknd album ima neverovatan vajb i na repaet-u je 24/7. Prolazi i još jedna godina, sneg samo što nije, a uz to na pragu su nam praznici. Kao ponosna vodolija, ni rođendan mi nije daleko. To su one ozbiljne pozno-devojačke godine. Po mišljenju svih najbližih prijatelja želja za traženjem muža bi trebala da se podrazmeva, mada mi ni ove godine nije na ‘must have’ listi. E pa, samo da znate: Ja ipak punim tek 26. Ni godinu više. A to što nemam dečka, pa mi svi redom želite da nađem nekog, kako ono ide ‘princa na belom konju’… šta da vam kažem. Jednoroga imam, a princ je skoknuo tetki da odnese lek. Po ko zna koji put iskustvo je mama i kako miss Gaga kaže: ‘I’m singin’ dancin’ in circles, feels good to be lonely’. Po tom pravilu neću kompromise i neću da se menjam, sputavam. Ne mogu više, kao slučajno, da upoznajem tipske muškarce koji u svojim ranim tridesetim drže indeks u ruci, stanuju kod mame, a slobodno vreme provode uz dobri stari džoint. Isto tako ne mogu da svarim megauspešne japijevce, koji po nepisanom pravilu svoje emocije poklanjaju prvo poslu, pa sebi− a vama šta ostane! Priznajem da nije lako biti single, ni u prošlosti, ni u savremenom svetu. Sve nekako ide u paru. Pogotovo u ovo pretprazničko vreme, kako se da primetiti, devojke srljaju otvorenog srca u veze, bez da pitaju sebe, šta će biti kada se sneg istopi, a priroda ozeleni. Šta će biti kada njemu više ne bude trebalo dodatno grejanje. Kad se račun podvuče, nije ni loše ostati single, a kad bude ‘nešto posebno’ desiće se bez naprezanja. Do tada, uživati u neverovatnom osećaju upoznavanju skrivenih delova sebe. Nepristrasno sagledavati svoju snagu u najrazličitijim situacijama. Borba je dobra, uvek poželjna. Pogotovo kada izvučete deblji kraj, i iz nje izađete kao pobednik. Sami, bez ičije pomoći.                                  Srećni kao single…