reč/ slika.

Month: January, 2017

kriška samoće.

16877346764_8a297b5439_b

Kad ga prvi put vidiš na trotoaru, začudiš se. Šta je ovom čoveku? Zašto mi maše? Pomisliš da te je sa nekim pomešao. Eventualno mu, uzvratiš osmehom. Kada ga drugi put vidiš kako ti maše, pomisliš da je nekakav dobroćudni čudak, pijaniica… Nasmešiš mu se i odmahneš mu. To te makar ništa ne košta, jer ti nikad nije bilo teško biti čovek. Vidiš ga treći, vidiš ga četvrti, peti put. Stoji ispod semafora, pored saobraćajnog znaka koji zabranjuje skretanje udesno. Prepoznatljiva figura, visok i mršav, šešir i mantil, aristokratskog držanja. Uvek je besprekorno obučen, uredan, obrijan i čist, kao da je krenuo na premijeru neke italijanske opere. Stoji nasmejan, i maše ti. I uvek na istom mestu. Tamo gde, u svako doba dana i noći , prolaze automobili. Dok jednom ulicom jure, u drugoj stoje dok čekaju zeleno svetlo. Ako voliš da mašeš, to je pametno izabrano mesto. Tek kad prođeš, i shvatiš da ga tog dana nema na poznatom mestu, jasno ti je da si se navikao na njega. Ako ga nema nekoliko dana, zapitaš se gde je? Kada ga ponovo vidiš, dvostruko mu se obraduješ, nasmešiš se i ti njemu mahneš prvi. Vidiš mu u očima da te je prepoznao, mahne i on tebi, a ti odeš svojim putem, dok on ostane na starom mestu da pozdravlja druge ljude. Kao u nekom selu gde se svi poznaju.

Kada bolje razmisliš, i analiziraš njegovu naviku, on u stvari  i nije baš toliko osobit. On je poput onih staraca što sede u parku na klupi i hrane golubove, ponekad čak i razgovaraju sa njima kao sa starim drugovima. Ili poput onih starih ljudi što ćutke igraju šah ispod krošnje procvetale lipe. Jedino što je njegov hobi mahanje prolaznicima. On maše automobilima, a oni mu trube u prolazu. I tako celu deceniju. Pozdravljajući ljude postao je urbana legenda, poput onih ostarelih uličnih svirača u Dunavskoj. Svi su ga prepoznavali, ili su makar čuli za njega. Ali ga je retko ko poznavao. Gospodin Niko. Gospodin Zbogom. Tek nakon njegove smrti, saznali smo kako se zvao, koliko je godina imao, da je dugo živeo sam, čime se bavio u mladosti. Da je bio starosedelac, rođen u kući svoje bake, u bogataškoj porodici. Ali veo tajne prekriva tačan razlog zašto je pre desetak godina počeo da, svakodnevno  posle večere, izlazi na ulicu. Od devet do deset, pola jedanaest ako nije bilo kiše. Samoća je zla gosođa, loših manira. Njeno carstvo je između zidova praznog stana. Gospodin Zbogom joj je vešto izmicao, dolazivši među ljude, gde mu ona nije mogla ništa.

čekajući kraj januara.

tumblr_m9lgccktwt1rn2peqo1_500

Trebam ti, ovakva, hirovita, sa nenajavljenim odronima raspoloženja,

zamišljena, potištena, povređena.

Rešavaš me, procenjuješ kao neki otmen komad nakita,

analiziraš me, pratiš mrštenje mojih obrva,

sakupljaš me, sastavljaš komade u raskošni vitraž.

Prihvataš me,

kao neku retku vrstu ptica.

Zadržavaš me,

da cvrkućem pod težinom tvojih usana.

Modra i posustala jutra me pronalaze u tvom krevetu

pronašla sam mesto, prirodno stanište,

na tvojim grudima mogu sklopiti umorna krila

i sanjariti o bajkovitim predelima Maroka.

Ovde ću da prezimim, tu ću dočekati proleće,

i nadam se, mnoga leta.

Treba ti, ova moja, urođena razdraganost i dečija veselost,

ovi moji nasumični dodiri u prolazu,

vrhovima prstiju

crtam ti osmeh.

januarska introspekcija.

tumblr_mcy4sgxdad1qf2z0lo1_500

Ova godina je započela žestoko, a pod tim mislim na žestoki minus. Mislim i na put uglačan poput ogledala i na moja kolena koja pomodre čim temperatura padne ispod nule. Januar se ne šali ove godine, mada se vešto skrivam od njega. Pronašla sam utočište, usamljeno ostrvo čiji mi je jedini stanovnik ponudio dobrodošlicu u zamenu da se hrani mojim telom. Dogovor sklopljen, na obostrano zadovoljstvo. I smejem se, i blesava sam, namrštim se ponekad… prilagođavam se! Ali kad sve saberem i oduzmem, zadovoljna sam. Doček Nove godine je prošao bez ‘new year, new me’ jer mi je ove godine sasvim fino u sopstvenoj koži. Skrojila sam haljinu za veče po meri sopstvenog ludila, a potpetice podigla na nove visine… taman toliko da mogu bez smetnje da spustim glavu na njegove grudi, onako u hodu. Prihvatila sam igru zavođenja čak i u ovim vremenskim prilikama, i ponosno nosim ugrize na vratu, poput ordenja. Naučila sam da drugačije gledam na prvu nedelju Januara. To je ono vreme kada se oluja i euforija, i kriza prednovogodišnjeg identiteta konačno smire. Svi spavaju, svi su još mamurni od količine donešenih odluka. Ja sam se ušuškala pod pokrivačem, i pustila kamin da pucketa na monitoru duboko zagledana u sebe, u veseloj dokolici, jer sam svoje odluke davno donela i već neko vreme samo radim na njihovom ostvarenju, i nemam nameru da se pretrpavam novim odlukama dok stare nisam ispunila. Normalno! Dve nedelje, i eto punim 26 godina. Uvek sam smatrala da je prvih trideset godina detinjstva najteže. Ja ne žurim, imam svoj unutrašnji tempo uz koji plešem kroz ovaj život. Nije lako, ali neću kukati, jer nisam od te vrste. Ja sam ponosna januarska vodolija, i čast mi je da rođendan delim sa Virdžinijom Vulf. Jesam lutalica, i volim da bežim, ali što sam starija sve više želim tu sigurnu luku kojoj mogu da se vratim. Nekoga kome bih mogla kroz smeh da ispričam avanture sa svojih lutanja ili snove o zmajevima. Nema u tome slabosti, potrebna je izvesna količina hrabrosti prihvatiti nečiju ruku i sve šta uz nju ide. Prihvatiti nečiji život, i ulepšati ga.  Nije lako kada se po ovom vremenu naleti na beskrajno visoke, zaleđene stepenice, pogotovo uz ovaj moj nesigurni korak.