reč/ slika.

Month: February, 2017

mesto u senci.

zzz

Postoje, posebna mesta koja su nam u životima otkad znamo za sebe, i koja su oduvek obavijena nekim velom tajne. Postoje i mesta o kojima znamo sve, iz nekih sećanja na prošle živote, iako ih u sadašnjem vremenu nikad nismo posetili. Maleni stan u potkrovlju zgrade na Menhetnu, 68. Zapadna 19. Sanjala sam to mesto toliko puta da je postalo gotovo stvarno. Iako se između nas preprečio okean i minimum šezdeset godina. Sada dosta sa ovim uvodnim iskorakom van realnosti. Ja sam sada ovde gde sam. Rođena sam Ovde, i živim Ovde već neko vreme. Kao što sam spomenula, postoje ta neka mesta koja nam čitavog života ostaju tajna iako svakodnevno prolazimo pokraj njih. Za mene je to oronula kuća, u ulici koja se nekada zvala po Svetom Savi, a danas je prosto obezličena adresom Novosadski put br. 5. Kao deca smo virili kroz ključaonicu sa nadom da ćemo ugledati bilo koji oblik života u tami amfor-kapije. Onda smo malo narasli, i gledali kroz razbijeno staklo na kapiji. Pred nama se otvarao hodnik oblepljen keramičkim pločicama sa ogromnim staklenim vratima na drugom kraju koja vode u korovom obraslu baštu, tek da zagolica maštu. I to je najviše što sam videla od te kuće. Stoji tu, na istom mestu više od sto godina, odoleva vremenu iako je sigurno izgubila sjaj koji je imala dok ju je neko naseljavao. Uvek mi je ostavljala velik prostor za maštanje i pitanja. Ko ju je sagradio? Da li postoji neka prostorija sa raštimovanim klavirom? Da li su tavanice oslikane? Da li ponekad zazveči kristal na lusterima ako ih ima? Malo ko zna i ima da kaže bilo šta o njoj. Nekako se i bojim da pitam jer već u mislima imam raspored soba, enterijer, kao i knjige na policama koje prekriva prašina. Možda je u bašti nekad bio vodoskok, možda se u salonu nalazila stolica na ljuljanje. Hiljadu možda! Opet sam dete opčinjeno pred kapijom. I biće uvek tako ogromna u mom oku, neprimetna u tuđem.

 

Advertisements

where I could go, to fall in love with you

tumblr_static_tumblr_static__640

Nikada ništa neće moći da zameni naše lenje subote, onako kada padne veče, i stegne zima. Pretvarajmo se, bar malo, pretvarajmo da se petak nije desio. Eto, doživeli smo subotu jer si veći čovek od mene, ti i ja u krevetu, moja pluća udišu otkucaje tvoga srca. Mogu da osetim miris neizgovorenih reči,  ali večeras ćemo da prećutimo. Večeras će nam se prispavati. Moje oznojano čelo će se skrasiti u tvojim rukama. Neću otići, jer nigde ne bih bila radije nego sa tobom. Sanjala sam jutro u Sahari, Sunce u zaklonu piramida, klečim i brojim zrna peska. Juri me žeđ, skrivam se od nje iza ljubičastih marama. Telo mi prožima groznica, stiskam zube do granice bola. Bežim pre nego što ovo mesto postane košmar. Ljubim te kroz san, i preplićem svoje prste sa tvojima da bih se uverila da si još tu. Kao da ćeš uvek biti, kao da si uvek bio. Još jedna naša nedelja se ostvarila. Stid je još prisutan, ali ovog jutra me gledaš bez prekora. Bistro. Skuvaš mi kafu, koja je po običaju jača od mene, i ne bih je menjala. I smejemo se… Muzika je dobra, mi smo dobro! Pričamo o stvarima koje nikome ne bi pale na pamet. Volim da ostavim otisak svoga tela na mojoj strani kreveta. Miris na jastuku. Volim da ostavim trag da sam tu. Glas da mi je stalo. Ali zvuk se prekinuo negde u grlu. Preterala sam! A poverenje je isparilo kao slika oaze u ovoj surovoj pustari. Znam da smo dobro, jer me stiskaš dovoljno snažno da se šavovi zatvore. Nikad ne bih poželela da sumnjam, ali nekad ne umem da proniknem u dubine, ili me obuzme sirov strah. Sad je prevelik ulog da bih bila spremna da izgubim ovu partiju.

ostajemo budni.

tumblr_oitfh4cwdt1uzomqmo3_500

Svaki put kad me zagrliš imam osećaj da sam pronašla dom,

jer kad sam sa tobom ostajemo budni čitavu noć,

blaženom nesanicom i burom dodira pratimo zvezde na počinak.

Upoznajemo se, kao zveri, mi se ne svađamo, režimo…

iskeženih čeljusti, ali verujem da nikad nećemo otići. Jer,

sva sam tvoja, pomalo vulkan, i nijansa sante leda.

Tvoj kažiprst klizne niz kost mog nosa, i kraj svih mrštenja,

kraljevski se mirimo gospodareći posteljom, divlji i gladni!

Lomiš mi se u grlu. Saplićem se o tvoje očnjake.

… i uvek ću biti ono nešto što stežeš među zubima!

I sav si moj, u jutrima kada se tvoja ruka obavija oko mene,

privijaš me uz svoj kuk kao da sam srasla uz tebe, deo koji nedostaje!

Zatvorenih očiju, znaš svaki moj pokret, svaki uzdah…

i sakupljam trepavice sa tvog lica iako su mi želje ispunjene,

skupljam ih da sagradim sklonište od ovog februarskog vetra.

Ponosno te nosim pod kožom, i u kosi, u osmesima,

čuvam te u uglu oka. I značiš mi sve!

 

otrovni predeli.

tumblr_ojjflg9ypb1u03r84o1_1280

Dan je mirisao na proleće, na neumitno buđenje. Vazduh je bio ispunjen zvukom korenja koje se probija kroz još zamrznutu zemlju u potrazi za sunčevim zracima. Uskoro će nebo da procveta, sanjarim o ukusu  zrelih voćaka koje mi kapaju sa pohotnih ugriza. Ali taj dan nije danas. Danas je fatamorgana. Priroda se poigrala sa čulima kako bi me izmamila iz sigurnog okrilja sobe. Crtam recke na zamagljenom staklu. Nešto se otima u meni. Umor mi savija rebra. Nije to umor, to sebe zavaravam, to je nedorečenost. Uvek je jedna reč na vrhu jezika. A kad je onog dana, uz čašu vina viška, slučajno zagrmela, odjeknula je, odbila se od praznine. Od tog dana mi se nadvija nad vratom poput sečiva, čekam dan egzekucije. Nikad ne molim, a večeras… večeras čekam spas. Da me izmakneš, da me otrgneš od dželata. Nije ni čudo da stvaram prevremena proleća, proleće kao izlaz iz ovog opijumskog sna. I ćutim, i plašim se kao dete od čudnih senki koje padaju po sobi. Ćutim jer nekako sve zvuči pogrešno. Bez namere da povredim, moj jezik seče. Sve posivi oko mene, uvene, padne u sebe. Nema tog proleća koje može mene da popravi, izvuče iz jame u kojoj odbrojavam dane i koja guta sve koji mi se približe. Moje stanje svesti je otrovan predeo. Bekstvo! Karta u jednom pravcu, a na kraju puta da me čeka on. Snažan i glasan. Zagrljaj koji sastavlja. Ili ga uopšte ne bude, predomisli se u poslednjem trenutku. Krajnje promišljeno. Pobegne pre nego što bude prekasno. I opet se nađem sama, onako kako sam i navikla. Mada sa znatnom prazninom. Osećaj kao posle amputacije desne ruke, ili obe, da više nemam radost koju mi pruža crtanje i pisanje. Ili kao da mi nedostaje neka noga, da više ne osetim radost koju mi donosi ples. Najverovatnije ću pisati: ‘Bio je prekratko tu. Bio je divan’ To mi nikad niko neće pokvariti, čak ni ja. Samo će da blista, iz uha. Ostaće mi nedosanjan. Jer ja sam utopljenik sa iskustvom, a još jedan brodolom ne mogu sebi da priuštim.