otrovni predeli.

by mesečarka91.

tumblr_ojjflg9ypb1u03r84o1_1280

Dan je mirisao na proleće, na neumitno buđenje. Vazduh je bio ispunjen zvukom korenja koje se probija kroz još zamrznutu zemlju u potrazi za sunčevim zracima. Uskoro će nebo da procveta, sanjarim o ukusu  zrelih voćaka koje mi kapaju sa pohotnih ugriza. Ali taj dan nije danas. Danas je fatamorgana. Priroda se poigrala sa čulima kako bi me izmamila iz sigurnog okrilja sobe. Crtam recke na zamagljenom staklu. Nešto se otima u meni. Umor mi savija rebra. Nije to umor, to sebe zavaravam, to je nedorečenost. Uvek je jedna reč na vrhu jezika. A kad je onog dana, uz čašu vina viška, slučajno zagrmela, odjeknula je, odbila se od praznine. Od tog dana mi se nadvija nad vratom poput sečiva, čekam dan egzekucije. Nikad ne molim, a večeras… večeras čekam spas. Da me izmakneš, da me otrgneš od dželata. Nije ni čudo da stvaram prevremena proleća, proleće kao izlaz iz ovog opijumskog sna. I ćutim, i plašim se kao dete od čudnih senki koje padaju po sobi. Ćutim jer nekako sve zvuči pogrešno. Bez namere da povredim, moj jezik seče. Sve posivi oko mene, uvene, padne u sebe. Nema tog proleća koje može mene da popravi, izvuče iz jame u kojoj odbrojavam dane i koja guta sve koji mi se približe. Moje stanje svesti je otrovan predeo. Bekstvo! Karta u jednom pravcu, a na kraju puta da me čeka on. Snažan i glasan. Zagrljaj koji sastavlja. Ili ga uopšte ne bude, predomisli se u poslednjem trenutku. Krajnje promišljeno. Pobegne pre nego što bude prekasno. I opet se nađem sama, onako kako sam i navikla. Mada sa znatnom prazninom. Osećaj kao posle amputacije desne ruke, ili obe, da više nemam radost koju mi pruža crtanje i pisanje. Ili kao da mi nedostaje neka noga, da više ne osetim radost koju mi donosi ples. Najverovatnije ću pisati: ‘Bio je prekratko tu. Bio je divan’ To mi nikad niko neće pokvariti, čak ni ja. Samo će da blista, iz uha. Ostaće mi nedosanjan. Jer ja sam utopljenik sa iskustvom, a još jedan brodolom ne mogu sebi da priuštim.

Advertisements