mesto u senci.

by mesečarka91.

zzz

Postoje, posebna mesta koja su nam u životima otkad znamo za sebe, i koja su oduvek obavijena nekim velom tajne. Postoje i mesta o kojima znamo sve, iz nekih sećanja na prošle živote, iako ih u sadašnjem vremenu nikad nismo posetili. Maleni stan u potkrovlju zgrade na Menhetnu, 68. Zapadna 19. Sanjala sam to mesto toliko puta da je postalo gotovo stvarno. Iako se između nas preprečio okean i minimum šezdeset godina. Sada dosta sa ovim uvodnim iskorakom van realnosti. Ja sam sada ovde gde sam. Rođena sam Ovde, i živim Ovde već neko vreme. Kao što sam spomenula, postoje ta neka mesta koja nam čitavog života ostaju tajna iako svakodnevno prolazimo pokraj njih. Za mene je to oronula kuća, u ulici koja se nekada zvala po Svetom Savi, a danas je prosto obezličena adresom Novosadski put br. 5. Kao deca smo virili kroz ključaonicu sa nadom da ćemo ugledati bilo koji oblik života u tami amfor-kapije. Onda smo malo narasli, i gledali kroz razbijeno staklo na kapiji. Pred nama se otvarao hodnik oblepljen keramičkim pločicama sa ogromnim staklenim vratima na drugom kraju koja vode u korovom obraslu baštu, tek da zagolica maštu. I to je najviše što sam videla od te kuće. Stoji tu, na istom mestu više od sto godina, odoleva vremenu iako je sigurno izgubila sjaj koji je imala dok ju je neko naseljavao. Uvek mi je ostavljala velik prostor za maštanje i pitanja. Ko ju je sagradio? Da li postoji neka prostorija sa raštimovanim klavirom? Da li su tavanice oslikane? Da li ponekad zazveči kristal na lusterima ako ih ima? Malo ko zna i ima da kaže bilo šta o njoj. Nekako se i bojim da pitam jer već u mislima imam raspored soba, enterijer, kao i knjige na policama koje prekriva prašina. Možda je u bašti nekad bio vodoskok, možda se u salonu nalazila stolica na ljuljanje. Hiljadu možda! Opet sam dete opčinjeno pred kapijom. I biće uvek tako ogromna u mom oku, neprimetna u tuđem.

 

Advertisements