reč/ slika.

Category: poezija

puštam glas da plovi kroz noć.

tumblr_om4me0u7ad1tojqd4o1_1280

Moje srce najlepše peva u tišini praskozorja,

dok svet spava,

dok vetrovi počinju.

Slušaj!

Bilo bi dobro da čuješ, da znaš,

ili ne bi? Svejedno!

Postojiš, u onom delu mog srca,

koje nikada nije bilo slomljeno.

Dajem ti celovitost,

sastavljam te.

Svi satovi sveta nestrpljivo čekaju,

da oglase radni dan,

ponedeljak.

Ali ja sam budna,

dok svet spava,

razapinjem glasne žice kao jedra.

Plovim kroz sećanja,

burne noći pod tvojim dlanovima.

Prizivam dodir, ukus, ton,

nema kod mene između,

ja ne priznajem površno.

Jer, moje srce najlepše peva,

u tišini pred osvit,

u tajnosti

Advertisements

ostajemo budni.

tumblr_oitfh4cwdt1uzomqmo3_500

Svaki put kad me zagrliš imam osećaj da sam pronašla dom,

jer kad sam sa tobom ostajemo budni čitavu noć,

blaženom nesanicom i burom dodira pratimo zvezde na počinak.

Upoznajemo se, kao zveri, mi se ne svađamo, režimo…

iskeženih čeljusti, ali verujem da nikad nećemo otići. Jer,

sva sam tvoja, pomalo vulkan, i nijansa sante leda.

Tvoj kažiprst klizne niz kost mog nosa, i kraj svih mrštenja,

kraljevski se mirimo gospodareći posteljom, divlji i gladni!

Lomiš mi se u grlu. Saplićem se o tvoje očnjake.

… i uvek ću biti ono nešto što stežeš među zubima!

I sav si moj, u jutrima kada se tvoja ruka obavija oko mene,

privijaš me uz svoj kuk kao da sam srasla uz tebe, deo koji nedostaje!

Zatvorenih očiju, znaš svaki moj pokret, svaki uzdah…

i sakupljam trepavice sa tvog lica iako su mi želje ispunjene,

skupljam ih da sagradim sklonište od ovog februarskog vetra.

Ponosno te nosim pod kožom, i u kosi, u osmesima,

čuvam te u uglu oka. I značiš mi sve!

 

čekajući kraj januara.

tumblr_m9lgccktwt1rn2peqo1_500

Trebam ti, ovakva, hirovita, sa nenajavljenim odronima raspoloženja,

zamišljena, potištena, povređena.

Rešavaš me, procenjuješ kao neki otmen komad nakita,

analiziraš me, pratiš mrštenje mojih obrva,

sakupljaš me, sastavljaš komade u raskošni vitraž.

Prihvataš me,

kao neku retku vrstu ptica.

Zadržavaš me,

da cvrkućem pod težinom tvojih usana.

Modra i posustala jutra me pronalaze u tvom krevetu

pronašla sam mesto, prirodno stanište,

na tvojim grudima mogu sklopiti umorna krila

i sanjariti o bajkovitim predelima Maroka.

Ovde ću da prezimim, tu ću dočekati proleće,

i nadam se, mnoga leta.

Treba ti, ova moja, urođena razdraganost i dečija veselost,

ovi moji nasumični dodiri u prolazu,

vrhovima prstiju

crtam ti osmeh.

ulični svirači.

tan3

Jesen mi je na dohvat ruke, dok mi letnje senke još plamte u kosi,

novi početak, brojim od jedan pa produžim dalje.

Volim da napuštam sobu u rumeni suton dana, i da hodam,

kroz predele detinjstva gde su mirisi još uvek isti.

Tamo nema zatvorenih vrata, niti hladnih zidova,

zidova prekrivenih bezbrojnim slojevima tapeta.

Pruge ispod cveća, cveće ispod ptica, ptice ispod vlati trave.

 

Vreme više nije za kratke pantalone, oštro šiblje i ujede buba,

možda mi i noću treba onaj +1 flanelski pokrivač.

Ali dani se još uvek dobro bore za prevlast, danju je još leto,

koža na ramenima još uvek može da se zarumeni i popuca

jer se Sunce ne da prevariti, niti ima potrebu za skrivanjem iza oblaka.

Noći su druga priča, večeras sam parazit, i grejem se na račun stranaca,

putujem, onako nomadski u potrazi za energijom.

 

Večeras će ulice velikog grada da pršte od šarenila i zvuka,

festival uličnih svirača i sve je u izmaglici one jedne čaše vina,

ta jedna posebna čaša koja je namenjena da bude višak.

Znam da taj oblik gužve i nije neko utočište za moje nemirne težnje,

znam da se moje telo kreće u sasvim drugačijem ritmu,

a opet biću tamo, na zgarištu sopstvenih prošlih života.

 

Potapam se u boje, i vučem septembarskim nebom trag.

commedia dell’arte.

pierrotLarge

Maleni seoski trg u samom srcu Toskane,

miris vina, maslina i tek ispečenog peciva.

Kaldrma krije pesmu bezbrojnih koraka,

suze, zlato, znoj i krv.

Noćas je u vazduhu mandolina,

tišina je protkana trzajem njenih žica.

Zavesa je odavno pala, i noć se već prikrala,

glumci su napustili pozornicu,

zaboravili tekst i obrisali šminku sa lica.

Blistaju ulični kandelabri,

a pod njima leluja bleda prilika.

Traži nekog, ili čeka nečiji dolazak?

Pierrot je devojčica, uvek je i bila,

ispod sve te šminke i smešnih obrva.

Nespretno naslikan osmeh,

zamišljen pogled i crna suza u uglu oka.

Tinta se razlila, jer ona žudi za Njim,

žudi vekovima za nedostižnim.

…i njegovi hladni pogledi razbijaju pomračinu večeras,

voli on nju, samo ne zna kako.

Prosula su se beskrajna mora vremena između njih,

ona i večeras čeka lađara da je preveze preko horizonta.

susreti.

tumblr_ltbdo8Lh3L1qzhbtwo1_500

Nikada neću sresti te oči pune slomljenog stakla,

nikada one neće slučajno lutati ulicama moga sela.

… i to su samo tvoje oči, ne Njegove, ne nečije!

Tvoje.

Naše oči tumaraju gotovo slepe, kroz mutnu reku ljudi,

naši pogledi se sreću po nekom neobičnom zakonu fizike

izuzetno retko, na asfaltu bučnog Bulevara.

 

Kao da znamo nešto više od drugih ljudi, blic osmeh

i nespretan zagrljaj koji bih volela da traje duže

bar za koju stotniku duže, za koji vek duže.

Ruke.

Poželim da me zadržiš vešto kako samo ti umeš,

znaš, onako vešto kao što umeš da zapališ cigaru

bez skrivenih namera, i lažnih skromnosti.

 

Znamo se mi mnogo bolje nego što se pretvaramo,

znamo se po neraskidivoj crvenoj niti koja nas veže

… jer moji snovi su verovatno i tvoji.

I tvoja pitanja su verovatno moji odgovori.

 

tražim Nas.

tumblr_nr2q66r8nj1uvmcvdo1_1280

Ostao je tek puki mit, urbana legenda koja se spominje u prolazu,
ljubav je raskrinkana.
Data su komplikovana imena svim pojavama vezanim za ljubav,
čak i za osećaj leptirića u stomaku.
Iz kog sam ja filma ispala? Koja je moja svrha u svemu ovome?

I verujem da nisam jedini tužni pajac koji grli uličnu svetiljku,
kome svetluca jedna nacrtana suza u uglu oka
dok podignutih obrva zuri u zvezde, ipak one vide sve.
Pijem jer tako verujem!
Pijem jer tako osetim.

Nesigurnim korakom sam došetala do samog ruba proleća,
pre vremena su počele one tople jutarnje kiše.
Čuo se tek šum, eho, koji se kroz prozor ušunjao,
i ispunio sobu melodijom, trapavi ritam nepoznatih koraka.
Još jedna noć bez sna, soba se skuplja oko mene
… kao dim cigarete, kao pepeo!

Još jedna rizična trka, još jedno vraćanje na početak kruga,
ponovo sam bežala od sebe, od one blede senke sebe,
pobegla od nemog posmatrača, stigla do sebe od krvi i mesa.
Pustila sam da se polako utopim u sladunjavom mirisu,
mirisu tvoje grudne kosti i tvojih ramena.

Nepromišljena, slobodna i divlja po prirodi, kada se oslobodim,
pustila sam talase naših slomljenih tela da prostruje mojim nozdrvama.
Podne nas je zateklo kroz otvore na roletni, u izgužvanoj postelji
… imao si nešto nalik njemu, njegovu vilicu ili jagodice.
Sa skrivenim uzbuđenjem nadvila sam se nad tobom
i posmatrala kako ti san poigrava na mamurnim kapcima.

Ali moja ljubav jeste davno poginula…
dopuštam sebi da mi na nju živi sećanje.

hvala Vam na poklonu.

1dae0875b62aba4c67aa820c65bee7b4

25. rođendan.

U ovim prilikama, i sličnim neprilikama, najradije se sakrijem,
i ćutim… jer nema se tu šta puno reći u odbranu godinama koje
bez našeg pristanka, prolaze! Još jednu ostavljam za sobom!
Ne brojim ih više, teška je to rabota, traženje igle u plastu sena,
traženje nove krivine koja nam ruži čelo, usne, i umara pogled.

Danas glumim licemera, i uzela sam najiskreniji osmeh za obmanu,
zahvaljujem se mehanički na sve čestitke i najbolje želje…
koje bi trebale da mi se ostvare sada kada sam prekoračila taj prag,
četvrtinu veka. I ne volim kada je sva ta pažnja usmerena ka meni!

Ja bih danas, sve meni drage ljude, odvela iz tmurnog Januara,
na neko daleko, toplo, mirisno mesto. Da se smejemo i pijemo.
Da im pokažem koliko su mi bitni, i da veći poklon od njih
ne mogu sebi priuštiti. Sreća je imati Vas, tako različite i lude.