reč/ slika.

Category: proza

The Revenant.

therev-2post-01-gallery

Film Povratnik (The Revenant) definitivno je kinematografski biser 2015. godine u režiji sad već poznatog Alehandra Gonzaleza Injaritua koji je prethodne godine osvojio Oskara za najbolji film sa svojim nadrealnim ostvarenjem Čovek-ptica. Od čak 12 nominacija, na 88. dodeli Oskara 2016. godine Povratnik je dobio 3 zlatne statue, za najboljeg glumca (Leonardo Dikaprio), za najboljeg režisera (Alehandro Gonzalez Injaritu) i za najbolju fotografiju. Scenario za film se temelji na romanu Majkla Punke iz 2002. godine koji je inspirisan životom Hjua Glasa. Radnja je smeštena na sam početak 19. veka i prati grupu istraživača i trapera tokom ekspedicije u snegom zatrpanim šumama američkoga zapada. Pre nego što počnem sa bilo kakvom dubljom analizom ovog ostvarenja, moram da se dotaknem teme ‘Leonardo Dikaprio, lov na zlatnog kipa’. Pre Povratnika, Leo je čak četiri puta nominovan za ovu prestižnu nagradu, ali sticajem okolnosti svaki put mu je pobegla ispred nosa. Ne, to ne znači da nije dovoljno dobar u onome što radi, jer čovek stvarno ima vezan niz maestralnih uloga od 2000. godine do danas, ali ipak po mom nekom skromnom, subjektivnom mišljenju jednostavno nije dorastao ulozi Hjua Glasa koja mu je data u Povratniku. Moglo bi se reći da je uloga prosto bila veća od njega. Ili je ipak Leo popustio pod pritiskom i težinom koju nosi Oskar, i svoju energiju posvetio tome a ne izgradnji lika. Nešto ipak nije štimalo, i to se moglo osetiti u celokupnom filmskom doživljaju. Povratnik je izuzetno slojevit pa ga je teško žanrovski odrediti. Za film se može reći da je vestern, drama, priča o preživljavanju i istorijski ep u jednom. Na neki način se može doživeti čak poput crne komedije, ako se fokusirate samo na mnogobrojne neljudske činove kojima je glavni lik bio primoran pribeći samo kako bi izbegao gotovo sigurnu smrt. Okidač drame u filmu definitivno je momenat kada Glasa napada medved. Nekim čudom, uspeva da preživi. Glasu poviju rane i zatim ga nose na nabrzinu sklepanoj nosiljci kilometrima po zahtevnom terenu usred zime. Nakon nekog vremena postaje prevelik teret svojim kolegama da se mnogi u grupi pitaju da li bi bilo lakše ubiti ga. Glasov sin, Jastreb, tinejdžer mešane indijanske krvi protivi se tome da mu ubiju oca. Tu na scenu stupa lik Džona Ficdžeralda (koga glumi Tom Hardi) koji je najglasniji među onima koji žele da se reše Glasa. Ubija mu sina, a njega ostavlja u plitkom grobu uveren da tako teško povređen čovek nema izgleda da preživi. Hardi brilijira u ovoj ulozi i baca veliku senku na Dikaprija. Njegov lik ćemo prosto voleti da mrzimo jer ima više izgovorenog teksta, mogu čak reći da zalazi u neku sirovu filozofiju. Dajem primer kada se dotakne teme Boga, Ficdžerald u jednom trenutku priča o svom nekadašnjem poznaniku kome je veverica predstavljala Boga, samo zato što je to bilo jedino živo biće s kojim je imao interakciju i koje mu je pružalo svojevrsnu potporu. Svaki lik u ovom filmu ima svoju interpretaciju Boga. Za Glasa su to njegova pokojna žena i sin, a za jednog Indijanca to je njegova izgubljena kći. Injaritu je evidentno pretvorio Boga u ultimativni motiv koji svakoj osobi na izmaku snaga daje dodatnu snagu da ide dalje i da pronađe način da preživi. Da skratim priču, film je vredan gledanja, čak više od jednog puta, i naravno obavezno štivo za svakog filmoljupca. Način na koji je film snimljen je priča za sebe. Injarituovi krupni kadrovi su izuzetno naglašeni i likovi koje snima su toliko blizu kamere da vidimo kako se objektiv kamere magli od njihovog disanja. To su dosta neugodne i na trenutke potresne scene, no svejedno se kao gledatelj ne usudite ni trenutak odvojiti oči od ekrana. Pored svih brutalnosti kojima film obiluje, Povratnik je iz vizualnog aspekta prekrasan film. To je ponajviše zasluga direktora fotografije. Ovde je na sjajan način iskoristio prirodnu svetlost baklji, zalazaka sunca i magle što je rezultiralo brojnim spektakularnim scenama. Ovaj film na sjajan način predstavlja ideju da je ljudsko telo samo naš privremeni fizički oblik, dok duša živi zauvek. Glavni lik, Glas je kroz čitav film svestan svojeg teškog stanja ali zbog toga ne staje kako bi se zalečio nego po svaku cenu pokušava sustići svoje bivše partnere dok je još živ. Povratnik je istovremeno brutalno težak, ali i neodoljivo napet, i s njim su postavljeni novi standardi kad su u pitanju filmovi koji se bave tematikom preživljavanja.

Advertisements

Twin Peaks: sezona 3 epizoda 8

118c5c602573757f5ab4ac70fbb0d60b

Priča se nadovezuje na radnju iz prethodne epizode, nakon što je Kuperov zli dvojnik (doppelganger) pušten iz zatvora u pratnji Rej Monroa. Sve ide svojim tokom do šesnaestog minuta epizode. Tada dobijamo klasičnog Dejvida Linča u svojoj punoj snazi i slobodi. Po meni, ove epizoda bi trebala da nosi podnaslov ‘Priča o nastanku BOB-a’. Linč nas kao gledaoce retrospektivno vraća u prošlost. Odbrojavanje i detonacija. Triniti test je prva proba nuklearnog oružja izvedena u SAD 16. jula 1945. godine. Ovaj test odigran na pozornici mesta Vajt Sands (Novi Meksiko) je početak atomskog doba. Ako uđemo u neku dublju analizu sa poetske strane mogli bi slobodno reći da je taj događaj kraj doba nevinosti i da je čovek njime pustio zlo u Svet. Možemo da poistovetimo ovaj događaj sa otvaranjem Pandorine kutije. Slikom se vraćamo do čuvenog dragstora-benzinske pumpe (convenience store) koji nam je od ranije poznat. Vidimo da ga naseljavaju natprirodna bića ili zli dusi koji nose oblik prosjaka lutalica (woodsman). U noći ekspolozije na tom mestu među njima dolazi do velikog komešanja i gužve. Možemo da naslutimo iz njihovih pokreta da čekaju na nešto. U sledećoj sceni vidimo žensku siluetu koja lebdi u praznom prostoru tj. apsolutnom crnilu i iz usta izbacuje želatinastu tečnost u kojoj se nalazi hrpa nečeg nalik jajašcima, kao i sfera sa BOB-ovi likom. Na tom mestu, i tada BOB prvi put dolazi na pozornicu tačnije ulazi u svet Tvin Piksa. Eksplozija jenjava, i slikom se vraćamo na već viđenu scenu okeana. Znamo da se taj krajolik nalazi ispod Crne kolibe. Ljubičaste nijanse preovlađuju i jedini zvuk je šum talasa. Kroz scenu okeana približavamo se ostrvu na kom se nalazi gigantska futuristička građevina glatkih zidina. Linč nas uvodi kroz maleni prozor na toj monumentalnoj građevini u sledeću scenu. Crno-beli predeo, soba, žena (Senorita Dido) koja sedi na sofi i sluša muziku sa fonografa. U sobi se nalazi i mehanizam koji liči na ogromno zvono i ono počinje da proizvodi zvuk. Nešto nalik alarmu. U sobu ulazi Džin (Fireman), isključuje mehanizam i vidno je zabrinut. Žena i Džin nisu progovorili ni reč, pa možemo da naslutimo da se sporazumevaju telepatski. Džin ulazi u prostoriju koja najviše liči na stari teatar. Na platnu gleda sve ono što se desilo od ekspoloziije do pojave BOB-a. Džin potom počinje da levitira dok mu se iznad glave stvara zlatan oblak čestica koji formira sferu sa likom Lore Palmer u sebi. Ako je BOB apsolutno zlo pušteno u svet, onda je Džin definitivno predskazao Loru kao apsolutno dobro koje treba da se jednog dana žrtvuje ta ovaj svet. Da bi se uspostavio kosmički balans dobra i zla. Sledi vremenski skok. 5. Avgust 1956. godine, negde u pustinji Novog Meksika se iz jaja izleže žaboliko stvorenje sa krilima. Gmiže kroz pesak. Uvode se dva nova lika, dečak i devojčica, tinejdžeri, idu sa igranke, prolaze pored benzinske pumpe, devojčica pronalazi novčić. U pustinji se pojavljuju woodsman-i koji lutaju i nailaze na put. Konstantno se čuje čuveno Linčovsko pucketanje elektriciteta. Jedan od nih prilazi kolima sa cigarom u ruci, i izgovara čuveno ‘Imate li vatru?’ −Gotta light? Tu na površinu izlazi jedna velika teorija da je jedan od nijh zapravo muž Margaret Lantermen (“Žena sa panjem”) koji je izgoreo u požaru. Woodsman pronalazi radio stanicu, ubija voditelja, i u mirkofon izgovara stihove ‘Ovo je voda. A ovo je bunar. Napijte se i spustite. Konj je tama u beonjači oka.’ (This is the water and this is the well, drink full and descend, the horse is the white of the eyes and the dark within.) Stihovi deluju kao masovna hipnoza na slušatelje te radio stanice. Svi redom padaju u nesvest ili u san. Scena devojčice koja je tek došla sa igranke kući i koja sluša radio stanicu. Ona leže da spava, dok se žaboliko stvorenje penje kroz prozor u njenu sobu, a potom joj ulazi u usta. Možemo sa sigurnošću da kažemo da je stvorenje parazit u ranoj fazi koji će kasnije kako vreme bude odmicalo da se formira i otelotvori kao BOB. Tu slobodno možemo da povučemo paralelu sa zaposedanjem Lilenda Palmera. Čitava epizoda je veliko klupko koje je počelo da se odmotva mnogo pre radnje u Tvin Piksu, čije će se posledice tek osetiti u nekim budućim danima. Za sada toliko.

ne umemo.

z

Verujem u tople letnje noći, i u sve što one nose sa sobom. U magiju novog meseca. Verujem u duge zagrljaje, i u rastanke pred zoru. Sloboda i glad za njim, želja za ‘još pet minuta’, iako znam da nikad neću uspeti proći kroz zid kojim se vešto okružio. I prihvatam. Po prvi put sam mirna i puštam da se priča razvija svojim tokom. Po prvi put priča ima svoj sled događaja bez mojih navođenja. Nisam pisac, niti narator. Radoznala sam, jesam, da li nekad pomisli u toku dana na mene… Da li me sanja nekad? Na tom pitanju padam, na tom pitanju unapred znam da će da boli, ali neka traje sada. Ćutim… Neka traje u svoj lepoti tajnosti, daleko od radoznalih očiju podlih posmatrača. Počela sam da venem pre svega ovoga, pre nego što smo se Mi desili. Počela su s mene opadati presušena osećanja kao hrskavo lišće u ranu jesen. Bila sam gluva taj neki kritični period vremena. Tišina koja savija rebra svojom težinom… pre nego što si mi se desio. I onda je došla muzika, doneo si je u sebi do mene. Pratim muziku i učim sebe da pevam, ponovo, krećem od apsolutne nule. Da pevam onako, kao nekad, snažno, punim plućima i životom. A kada mi pričaš, kada mi se približiš, osetim elektricitet kako pecka tu negde između tvoje i moje kože. Iskre, varnice… Ne mogu ih sakriti, oči me izdaju, prate tvoju Reč. Verujem u lepotu reči na tvojim usnama. Osetim toplinu, imam toliko toga da ti kažem, da ti dam. Želim da me poželiš, pustiš poruku, i ja ću sigurno doći, šta god da ti je na pameti. Hrlim ka slobodi koju mi pružaš, ka pažnji koja mi je toliko potrebna posle svih lomova i brodoloma. Umorni smo, prepoznajem to. Umorni smo od kruženja ovim pustinjskim nebom. Olovno, usijano vreme koje otapa i kosti, otapa do neprepoznatljivosti. Nespretni, više ni ne znamo kako pružiti ruku, na onaj istinski način. Prevazići taj hronični grč je najteži korak u čitavoj priči. Da li ti nedostajem, da me vidiš u publici večeras kako pijem i pratim tvoj ritam?

La La Land.

1

Sve je manje i manje originalnih mjuzikla, ili umetničkih filmova uopšteno, pa bih slobodno mogla da kažem da govorim o žanru koji je u samom sumraku svog postojanja i to naravno predstavlja popriličan rizik za bilo koga ko se usudi da uloži novac i vreme za ostvarivanje nekog takvog poduhvata. U  današnjoj kinematografiji koja se svela na filmove o superherojima koji premašuju višemilionske budžete ili prosto neukusnu kritiku svetskog političkog poretka prava je retkost da iznikne, procveta i da plod nešto što je stvoreno samo radi umetničkog izraza.   Mjuzikl ‘La La Land’ ostvarenje američkog reditelja i scenariste Demijana Čazela pokorio je 2016. godinu osvojivši sedam Zlatnih globusa, dok je u Februaru 2017. godine na 89. dodeli prestižne nagrade Oskar pokupio čak šest zlatnih statua. Čazel nam se prvi put predstavio 2009. godine sa filmom ‘Guy and Madeline on a Park Bench’ sa svoje nepune dvadesetčetiri godine. Zatim je 2014. usledio ‘Whiplash’ u kojem je s nogu oborio Akademiju pričom o teškoj edukaciji mladog bubnjara. Poslednja dva filma ovog vunderkinda, kako su ga mnogi prozvali, prikazuje autorov istančan osećaj za muziku i njeno fizičko predstavljanje kroz osećanja, boje i pokrete. Nebitno da li je u pitanju prostorno manja ili veća muzička deonica, autor uspešno preslikava klasične karakteristike ovog žanra koje uključuju duge snimke koji dočaravaju akciju, širinu kadra koja pokazuju sve učesnike, kao i duple snimke na kojima izvođači rade zajedno. U filmu ‘La La Land’ kao i u ‘Whiplash’-u, Čazel se dosta oslanja na odličan rad kamere i montažu. ‘La La Land’ je ambiciozan, visokostilizovan i prosto feel good film, besprekorno tehnički izveden, koji predstavlja omaž klasičnim romantičnim mjuziklima iz prve polovine 20. veka. Ne donosi ništa revolucionarno niti će promeniti filmski svet, možda ni nema nameru to da uradi, ali definitivno dolazi do publike, do svakog pojedinca iz milionskog auditorijuma. Ima svoje načine kako da dođe i približi samu priču i pouku do najciničnijih ljudi koji gledaju na ovaj žanr sa visine. Naravno, ne kažem da će bilo ko zbog ovog filma zavoleti mjuzikle, ali tvrdim da će uživati u svakom minutu filma. Veliku zaslugu za globalni uspeh ovog filma definitivno ima glumački par, Ema Ston i Rajan Gosling, čija hemija očarava, nasmejava i lomi. Ne želim da otkrivam detalje, zaplete niti kraj filma. Ali ukratko: Gosling glumi Sebastiana, velikog zaljubljenika u jazz sa snovima o otvaranju vlastitog kluba, kojeg životne prilike odvode u drugom smeru, a Ston glumi Miu, glumicu koja se muči sa započinjanjem karijere za kojom žudi. Par se upoznaje i zaljubljuje u teškim trenucima života, da bi konačno otkrio da će im to razdoblje biti jedino kada su zaista i istinski bili srećni. Toliko od mene, a na Vama ostaje da pogledate film ako do sada niste imali priliku, jer je obavezno štivo za sve filmofile.

 

pred mojim očima.

tumblr_n1e7elBXff1tt8pwzo1_1280

Ostani još malo u krevetu pored mene, nedeljna jutra, ti i ja. Danas mi treba džak oluje i vagon pun oblaka, i da onaj zagrljaj traje za nijansu duže. Pokri nas preko glave, nasmej me do suza. Potpuno iskreno i bez granica. Volim miris tvojih ramena dok se budim. Da si mi prva misao kojoj se osmehnem dok se budim. Način na koji mi ujutru skuvaš prvu kafu baš po ukusu. Uskoro će ova aprilska jesen da odluta iz naših ulice. Želim ponoćne šetnje bez smera i obaveze, tople noći i da tišinu jedino kvari zvuk noćnih leptira koji se komešaju uz svetlost uličnih lampi. Umemo prelepo da ćutimo, i u tome da se potpuno razmemo. Uspela sam da shvatim moć neizgovorenih reči, i snagu dela koja iz njih proniknu. Način na koji tvoja ruka ume da se skrasi na mom ramenu ili da me snažno obgrli oko struka i tu traje čitavu večnost. Beskrajno mi je žao što sam nas dovodila u slepe ulice svojim ponašanjem, tačnije manjkom ponašanja i viškom sopstvene sujete. Ali taj put smo ostavili za sobom. Za tebe, po prvi put želim biti bolja verzija sebe. Ne želim da si slab na mene, ne želim da sam slabost, već tvoja snaga, baš kao što si ti moja. Neko ko je uvek tu i može da se nosi i istraje kada naleti plima problema. I držiš me prizemljenu, sklopim oči kada me podsetiš da se ne može za jedan dan nacrtati šuma, niti preplivati nebo. Za većinu stvari potrebno je vreme. I mi sa vremenom postajemo više uštimani, sinhronizovani… Puštamo stvari i osećanja da se razvijaju svojim prirodnim tokom. Više od svega volim tvoju prisutnost u mom životu. Tu sam da kažem da više i nije tako loše i da imamo čemu da se nadamo i za šta da se trudimo. Pred nama je čitav život pun avantura i izazova i ostvarivanja kako na ličnom tako i na zajedničkom planu. Život pun muzike i boja koje tek treba da se otkriju i u kojima tek treba da se uživa.

susreti, noću.

tumblr_oamgw3X4J11uw8rayo1_500

Moja slabost, moj porok, moja tačka ključanja. Moje utočište, moje sigurno mesto. Ponekad, moja suza, a nekad bol u stomaku od smeha. Ravnoteža, glas razuma, smiraj. Tvoja šaka na mom kolenu, moj dlan na tvom uhu. Gledam te u oči, u polumraku tvoje sobe, čekam proleće u njima. Svanulno je sparno, olovno jutro… skoro pa tipična subota. A šta će biti sa ponedeljkom? Kalendarsko proleće i kiša u najavi. Pusti ‘Nirvanu’ i pritisni se uz mene, navuci pokrivač do ušiju i nateraj me da prespavam prve pljuskove. Da ne budem i ove godine prva na udaru. Pokisla, utopljena. Budi moje sidro, drži me na površini. Plesaću ti kroz prvu toplu noć, dok zrikavci pevaju. Plesaću ti u prvim osunčanim jutrima, dok nas bude gugutke i vrapci. Volim da te upijam svom snagom svojih čula. Tvoj ukus, miris, toplinu. Tvoje reči! Da te slušam i da se smejem od srca nekim totalnim besmislicama koje samo ti možeš da prevučeš preko usana. Oni razgovori koji ostaju u našoj postelji i koje sebično čuvamo, samo za nas. Pravi prijatelj? Naravno da jesi. Za mene jedini prijatelj. Najpribližnije definiciji ‘Srodne duše’… Pre svega te cenim kao osobu, i ponosna sam na svaki tvoj uspeh kao da je moj lični. Ne želim dok ovo čitaš da misliš da sam kliše i da ovo govorim samo da bih nešto rekla. Ako to i pomisliš, znači da se nisam dobro izjasnila, ali sve govorim iz najbolje namere. Ovim kratkim tekstom želim da poželim proleću dobrodošlicu. I da konačno kažem da znam šta znači procvetati u pravom smislu te reči. A kiša može da pada… čitavu noć, ako joj je tako po volji.

razočarenja.

tumblr_nf7l0cmfo21qm3r26o1_540

Ova suluda vrteška uspona i padova, kako na poslovnom tako i na emotivnom planu neće da uspori. Vrtim se u mestu, imam onaj poznati prazan hod i rupu u vremenu. Naravno da pokušavam da vidim razočarenje ili promašaj kao dobru lekciju za buduće izazove. Isplatiće mi se kad tad, ali… treba živeti i u sadašnjosti, a sadašnjost mi ostavlja gorak ukus u ustima. Imam težak mesec iza sebe. Zli jezici, finansijska nestabilnost, kao i prevelika želja da se osamostalim. Do sada nisam imala potrebu za time, ali promenilo se otkad sam sa Njim. Želim da imamo mesto za nas. Da uživamo u bliskosti koju smo stvorili. Prva je osoba sa kojom delim sve, pred kim ne prećutim! Prva je osoba kojoj se istinski radujem, i sa kojom želim da provedem što više vremena jer mi njegovo društvo, samo njegovo prisustvo, znači sve. To je prirodno, ako se sa nekim dobro slažeš a hemija vas radi na pravi način, da poželiš da učiniš da vam bude još bolje. Trenutno imam svezane ruke, situacija je takva kakva je, i nemam baš neku vlast nad njom, ali trudim se. Pokušavam i ne dižem ruke… iako ponekad, neuspeh ume baš da opeče. Udahnem, smirim se. Uspostavim balans. Ugrizem se za usnu, pa počenem iz početka, polako! Nekad se predam maštanju, i gledam u daljinu, i vidim plodove ovog truda što oboje ulažemo kako u našu vezu tako i u zasebne karijere. I ono što vidim je vredno svakog truda, i svakog gorkog pada u prašinu. Nikad nisam bila optimista, to mi je u prirodi, ali razvijam se, prilagođavam oči na dnevnu svetlost. Ne mogu sve da gledam sa predrasudom da će kad-tad da propadne. Možda neke stvari odolevaju propasti ako se potrudimo. Ako dovoljno jako poželimo, i posvetimo sebe da očuvamo to što imamo, pa uz to i da steknemo nešto više.

mesto u senci.

zzz

Postoje, posebna mesta koja su nam u životima otkad znamo za sebe, i koja su oduvek obavijena nekim velom tajne. Postoje i mesta o kojima znamo sve, iz nekih sećanja na prošle živote, iako ih u sadašnjem vremenu nikad nismo posetili. Maleni stan u potkrovlju zgrade na Menhetnu, 68. Zapadna 19. Sanjala sam to mesto toliko puta da je postalo gotovo stvarno. Iako se između nas preprečio okean i minimum šezdeset godina. Sada dosta sa ovim uvodnim iskorakom van realnosti. Ja sam sada ovde gde sam. Rođena sam Ovde, i živim Ovde već neko vreme. Kao što sam spomenula, postoje ta neka mesta koja nam čitavog života ostaju tajna iako svakodnevno prolazimo pokraj njih. Za mene je to oronula kuća, u ulici koja se nekada zvala po Svetom Savi, a danas je prosto obezličena adresom Novosadski put br. 5. Kao deca smo virili kroz ključaonicu sa nadom da ćemo ugledati bilo koji oblik života u tami amfor-kapije. Onda smo malo narasli, i gledali kroz razbijeno staklo na kapiji. Pred nama se otvarao hodnik oblepljen keramičkim pločicama sa ogromnim staklenim vratima na drugom kraju koja vode u korovom obraslu baštu, tek da zagolica maštu. I to je najviše što sam videla od te kuće. Stoji tu, na istom mestu više od sto godina, odoleva vremenu iako je sigurno izgubila sjaj koji je imala dok ju je neko naseljavao. Uvek mi je ostavljala velik prostor za maštanje i pitanja. Ko ju je sagradio? Da li postoji neka prostorija sa raštimovanim klavirom? Da li su tavanice oslikane? Da li ponekad zazveči kristal na lusterima ako ih ima? Malo ko zna i ima da kaže bilo šta o njoj. Nekako se i bojim da pitam jer već u mislima imam raspored soba, enterijer, kao i knjige na policama koje prekriva prašina. Možda je u bašti nekad bio vodoskok, možda se u salonu nalazila stolica na ljuljanje. Hiljadu možda! Opet sam dete opčinjeno pred kapijom. I biće uvek tako ogromna u mom oku, neprimetna u tuđem.

 

where I could go, to fall in love with you

tumblr_static_tumblr_static__640

Nikada ništa neće moći da zameni naše lenje subote, onako kada padne veče, i stegne zima. Pretvarajmo se, bar malo, pretvarajmo da se petak nije desio. Eto, doživeli smo subotu jer si veći čovek od mene, ti i ja u krevetu, moja pluća udišu otkucaje tvoga srca. Mogu da osetim miris neizgovorenih reči,  ali večeras ćemo da prećutimo. Večeras će nam se prispavati. Moje oznojano čelo će se skrasiti u tvojim rukama. Neću otići, jer nigde ne bih bila radije nego sa tobom. Sanjala sam jutro u Sahari, Sunce u zaklonu piramida, klečim i brojim zrna peska. Juri me žeđ, skrivam se od nje iza ljubičastih marama. Telo mi prožima groznica, stiskam zube do granice bola. Bežim pre nego što ovo mesto postane košmar. Ljubim te kroz san, i preplićem svoje prste sa tvojima da bih se uverila da si još tu. Kao da ćeš uvek biti, kao da si uvek bio. Još jedna naša nedelja se ostvarila. Stid je još prisutan, ali ovog jutra me gledaš bez prekora. Bistro. Skuvaš mi kafu, koja je po običaju jača od mene, i ne bih je menjala. I smejemo se… Muzika je dobra, mi smo dobro! Pričamo o stvarima koje nikome ne bi pale na pamet. Volim da ostavim otisak svoga tela na mojoj strani kreveta. Miris na jastuku. Volim da ostavim trag da sam tu. Glas da mi je stalo. Ali zvuk se prekinuo negde u grlu. Preterala sam! A poverenje je isparilo kao slika oaze u ovoj surovoj pustari. Znam da smo dobro, jer me stiskaš dovoljno snažno da se šavovi zatvore. Nikad ne bih poželela da sumnjam, ali nekad ne umem da proniknem u dubine, ili me obuzme sirov strah. Sad je prevelik ulog da bih bila spremna da izgubim ovu partiju.

kriška samoće.

16877346764_8a297b5439_b

Kad ga prvi put vidiš na trotoaru, začudiš se. Šta je ovom čoveku? Zašto mi maše? Pomisliš da te je sa nekim pomešao. Eventualno mu, uzvratiš osmehom. Kada ga drugi put vidiš kako ti maše, pomisliš da je nekakav dobroćudni čudak, pijaniica… Nasmešiš mu se i odmahneš mu. To te makar ništa ne košta, jer ti nikad nije bilo teško biti čovek. Vidiš ga treći, vidiš ga četvrti, peti put. Stoji ispod semafora, pored saobraćajnog znaka koji zabranjuje skretanje udesno. Prepoznatljiva figura, visok i mršav, šešir i mantil, aristokratskog držanja. Uvek je besprekorno obučen, uredan, obrijan i čist, kao da je krenuo na premijeru neke italijanske opere. Stoji nasmejan, i maše ti. I uvek na istom mestu. Tamo gde, u svako doba dana i noći , prolaze automobili. Dok jednom ulicom jure, u drugoj stoje dok čekaju zeleno svetlo. Ako voliš da mašeš, to je pametno izabrano mesto. Tek kad prođeš, i shvatiš da ga tog dana nema na poznatom mestu, jasno ti je da si se navikao na njega. Ako ga nema nekoliko dana, zapitaš se gde je? Kada ga ponovo vidiš, dvostruko mu se obraduješ, nasmešiš se i ti njemu mahneš prvi. Vidiš mu u očima da te je prepoznao, mahne i on tebi, a ti odeš svojim putem, dok on ostane na starom mestu da pozdravlja druge ljude. Kao u nekom selu gde se svi poznaju.

Kada bolje razmisliš, i analiziraš njegovu naviku, on u stvari  i nije baš toliko osobit. On je poput onih staraca što sede u parku na klupi i hrane golubove, ponekad čak i razgovaraju sa njima kao sa starim drugovima. Ili poput onih starih ljudi što ćutke igraju šah ispod krošnje procvetale lipe. Jedino što je njegov hobi mahanje prolaznicima. On maše automobilima, a oni mu trube u prolazu. I tako celu deceniju. Pozdravljajući ljude postao je urbana legenda, poput onih ostarelih uličnih svirača u Dunavskoj. Svi su ga prepoznavali, ili su makar čuli za njega. Ali ga je retko ko poznavao. Gospodin Niko. Gospodin Zbogom. Tek nakon njegove smrti, saznali smo kako se zvao, koliko je godina imao, da je dugo živeo sam, čime se bavio u mladosti. Da je bio starosedelac, rođen u kući svoje bake, u bogataškoj porodici. Ali veo tajne prekriva tačan razlog zašto je pre desetak godina počeo da, svakodnevno  posle večere, izlazi na ulicu. Od devet do deset, pola jedanaest ako nije bilo kiše. Samoća je zla gosođa, loših manira. Njeno carstvo je između zidova praznog stana. Gospodin Zbogom joj je vešto izmicao, dolazivši među ljude, gde mu ona nije mogla ništa.