reč/ slika.

Category: Uncategorized

pokaži put revoluciji.

post

Korak izvan bezbedne zone.

Privijam svoje telo uz tebe, i strepim par momenata. Poželela sam te,

i to ne samo ovo veče. Poželela sam te kad nisam imala pravo na to.

I tinjao si, ali ugasila sam taj požar, pustila vreme da prođe, da zaboravim.

Prelistala sam par stranica na kalendaru,

a leto je već daleko doguralo.

Onda si mi se opet desio, bez plana, i teško mi je bilo da ignorišem.

Prihvataš! Odreagujem trapavo, nisam se nadala. Privijem se bliže.

Ugrizem ti meso, puca mi pod očnjacima, zaparam ti kožu noktima,

duboko te udahnem u sebe, i jauknem ti na uho.

Ugasi svetla, i pusti da nas osvit dana zatekne kako se borimo,

kako se borimo sa snom, i pričaj mi, pričaj mi sve…

Osmehni se, i dozvoli mojim prstima da lutaju autoputem tvoga lica,

oseti muziku bez sluha, zvuk neizgovorenih reči odjekuje poput talasa u školjci.

Neka nas prvi petlovi opomenu par puta!

Neka jutro raspe svoje boje i isprati Mesec na počinak, zaslužio je.

Nemam želje, nemam očekivanja, ali još imam to u sebi,

čak i posle svih tih brodoloma, lava i dalje tako divno kola u mojim venama.

Učinila sam te zadovoljnim, iskrenim i srećnim u tih par sati,

i to je bilo dovoljno,

i to je najbitnije.

Revolucija se neće dići bacanjem kamenja i grubih reči, nego poklanjanjem

poklanjanjem iskrenosti, pažnje, lepih reči, i dela… a ja samo toga imamo na pretek.

Promeni! Pokaži da može drugačije, van rutine, pokaži put revoluciji

jer nam je preko potrebna.

ostajemo budni.

tumblr_oitfh4cwdt1uzomqmo3_500

Svaki put kad me zagrliš imam osećaj da sam pronašla dom,

jer kad sam sa tobom ostajemo budni čitavu noć,

blaženom nesanicom i burom dodira pratimo zvezde na počinak.

Upoznajemo se, kao zveri, mi se ne svađamo, režimo…

iskeženih čeljusti, ali verujem da nikad nećemo otići. Jer,

sva sam tvoja, pomalo vulkan, i nijansa sante leda.

Tvoj kažiprst klizne niz kost mog nosa, i kraj svih mrštenja,

kraljevski se mirimo gospodareći posteljom, divlji i gladni!

Lomiš mi se u grlu. Saplićem se o tvoje očnjake.

… i uvek ću biti ono nešto što stežeš među zubima!

I sav si moj, u jutrima kada se tvoja ruka obavija oko mene,

privijaš me uz svoj kuk kao da sam srasla uz tebe, deo koji nedostaje!

Zatvorenih očiju, znaš svaki moj pokret, svaki uzdah…

i sakupljam trepavice sa tvog lica iako su mi želje ispunjene,

skupljam ih da sagradim sklonište od ovog februarskog vetra.

Ponosno te nosim pod kožom, i u kosi, u osmesima,

čuvam te u uglu oka. I značiš mi sve!

 

otrovni predeli.

tumblr_ojjflg9ypb1u03r84o1_1280

Dan je mirisao na proleće, na neumitno buđenje. Vazduh je bio ispunjen zvukom korenja koje se probija kroz još zamrznutu zemlju u potrazi za sunčevim zracima. Uskoro će nebo da procveta, sanjarim o ukusu  zrelih voćaka koje mi kapaju sa pohotnih ugriza. Ali taj dan nije danas. Danas je fatamorgana. Priroda se poigrala sa čulima kako bi me izmamila iz sigurnog okrilja sobe. Crtam recke na zamagljenom staklu. Nešto se otima u meni. Umor mi savija rebra. Nije to umor, to sebe zavaravam, to je nedorečenost. Uvek je jedna reč na vrhu jezika. A kad je onog dana, uz čašu vina viška, slučajno zagrmela, odjeknula je, odbila se od praznine. Od tog dana mi se nadvija nad vratom poput sečiva, čekam dan egzekucije. Nikad ne molim, a večeras… večeras čekam spas. Da me izmakneš, da me otrgneš od dželata. Nije ni čudo da stvaram prevremena proleća, proleće kao izlaz iz ovog opijumskog sna. I ćutim, i plašim se kao dete od čudnih senki koje padaju po sobi. Ćutim jer nekako sve zvuči pogrešno. Bez namere da povredim, moj jezik seče. Sve posivi oko mene, uvene, padne u sebe. Nema tog proleća koje može mene da popravi, izvuče iz jame u kojoj odbrojavam dane i koja guta sve koji mi se približe. Moje stanje svesti je otrovan predeo. Bekstvo! Karta u jednom pravcu, a na kraju puta da me čeka on. Snažan i glasan. Zagrljaj koji sastavlja. Ili ga uopšte ne bude, predomisli se u poslednjem trenutku. Krajnje promišljeno. Pobegne pre nego što bude prekasno. I opet se nađem sama, onako kako sam i navikla. Mada sa znatnom prazninom. Osećaj kao posle amputacije desne ruke, ili obe, da više nemam radost koju mi pruža crtanje i pisanje. Ili kao da mi nedostaje neka noga, da više ne osetim radost koju mi donosi ples. Najverovatnije ću pisati: ‘Bio je prekratko tu. Bio je divan’ To mi nikad niko neće pokvariti, čak ni ja. Samo će da blista, iz uha. Ostaće mi nedosanjan. Jer ja sam utopljenik sa iskustvom, a još jedan brodolom ne mogu sebi da priuštim.

kriška samoće.

16877346764_8a297b5439_b

Kad ga prvi put vidiš na trotoaru, začudiš se. Šta je ovom čoveku? Zašto mi maše? Pomisliš da te je sa nekim pomešao. Eventualno mu, uzvratiš osmehom. Kada ga drugi put vidiš kako ti maše, pomisliš da je nekakav dobroćudni čudak, pijaniica… Nasmešiš mu se i odmahneš mu. To te makar ništa ne košta, jer ti nikad nije bilo teško biti čovek. Vidiš ga treći, vidiš ga četvrti, peti put. Stoji ispod semafora, pored saobraćajnog znaka koji zabranjuje skretanje udesno. Prepoznatljiva figura, visok i mršav, šešir i mantil, aristokratskog držanja. Uvek je besprekorno obučen, uredan, obrijan i čist, kao da je krenuo na premijeru neke italijanske opere. Stoji nasmejan, i maše ti. I uvek na istom mestu. Tamo gde, u svako doba dana i noći , prolaze automobili. Dok jednom ulicom jure, u drugoj stoje dok čekaju zeleno svetlo. Ako voliš da mašeš, to je pametno izabrano mesto. Tek kad prođeš, i shvatiš da ga tog dana nema na poznatom mestu, jasno ti je da si se navikao na njega. Ako ga nema nekoliko dana, zapitaš se gde je? Kada ga ponovo vidiš, dvostruko mu se obraduješ, nasmešiš se i ti njemu mahneš prvi. Vidiš mu u očima da te je prepoznao, mahne i on tebi, a ti odeš svojim putem, dok on ostane na starom mestu da pozdravlja druge ljude. Kao u nekom selu gde se svi poznaju.

Kada bolje razmisliš, i analiziraš njegovu naviku, on u stvari  i nije baš toliko osobit. On je poput onih staraca što sede u parku na klupi i hrane golubove, ponekad čak i razgovaraju sa njima kao sa starim drugovima. Ili poput onih starih ljudi što ćutke igraju šah ispod krošnje procvetale lipe. Jedino što je njegov hobi mahanje prolaznicima. On maše automobilima, a oni mu trube u prolazu. I tako celu deceniju. Pozdravljajući ljude postao je urbana legenda, poput onih ostarelih uličnih svirača u Dunavskoj. Svi su ga prepoznavali, ili su makar čuli za njega. Ali ga je retko ko poznavao. Gospodin Niko. Gospodin Zbogom. Tek nakon njegove smrti, saznali smo kako se zvao, koliko je godina imao, da je dugo živeo sam, čime se bavio u mladosti. Da je bio starosedelac, rođen u kući svoje bake, u bogataškoj porodici. Ali veo tajne prekriva tačan razlog zašto je pre desetak godina počeo da, svakodnevno  posle večere, izlazi na ulicu. Od devet do deset, pola jedanaest ako nije bilo kiše. Samoća je zla gosođa, loših manira. Njeno carstvo je između zidova praznog stana. Gospodin Zbogom joj je vešto izmicao, dolazivši među ljude, gde mu ona nije mogla ništa.

januarska introspekcija.

tumblr_mcy4sgxdad1qf2z0lo1_500

Ova godina je započela žestoko, a pod tim mislim na žestoki minus. Mislim i na put uglačan poput ogledala i na moja kolena koja pomodre čim temperatura padne ispod nule. Januar se ne šali ove godine, mada se vešto skrivam od njega. Pronašla sam utočište, usamljeno ostrvo čiji mi je jedini stanovnik ponudio dobrodošlicu u zamenu da se hrani mojim telom. Dogovor sklopljen, na obostrano zadovoljstvo. I smejem se, i blesava sam, namrštim se ponekad… prilagođavam se! Ali kad sve saberem i oduzmem, zadovoljna sam. Doček Nove godine je prošao bez ‘new year, new me’ jer mi je ove godine sasvim fino u sopstvenoj koži. Skrojila sam haljinu za veče po meri sopstvenog ludila, a potpetice podigla na nove visine… taman toliko da mogu bez smetnje da spustim glavu na njegove grudi, onako u hodu. Prihvatila sam igru zavođenja čak i u ovim vremenskim prilikama, i ponosno nosim ugrize na vratu, poput ordenja. Naučila sam da drugačije gledam na prvu nedelju Januara. To je ono vreme kada se oluja i euforija, i kriza prednovogodišnjeg identiteta konačno smire. Svi spavaju, svi su još mamurni od količine donešenih odluka. Ja sam se ušuškala pod pokrivačem, i pustila kamin da pucketa na monitoru duboko zagledana u sebe, u veseloj dokolici, jer sam svoje odluke davno donela i već neko vreme samo radim na njihovom ostvarenju, i nemam nameru da se pretrpavam novim odlukama dok stare nisam ispunila. Normalno! Dve nedelje, i eto punim 26 godina. Uvek sam smatrala da je prvih trideset godina detinjstva najteže. Ja ne žurim, imam svoj unutrašnji tempo uz koji plešem kroz ovaj život. Nije lako, ali neću kukati, jer nisam od te vrste. Ja sam ponosna januarska vodolija, i čast mi je da rođendan delim sa Virdžinijom Vulf. Jesam lutalica, i volim da bežim, ali što sam starija sve više želim tu sigurnu luku kojoj mogu da se vratim. Nekoga kome bih mogla kroz smeh da ispričam avanture sa svojih lutanja ili snove o zmajevima. Nema u tome slabosti, potrebna je izvesna količina hrabrosti prihvatiti nečiju ruku i sve šta uz nju ide. Prihvatiti nečiji život, i ulepšati ga.  Nije lako kada se po ovom vremenu naleti na beskrajno visoke, zaleđene stepenice, pogotovo uz ovaj moj nesigurni korak.

na božićno jutro.

tumblr_m9akrypw4i1r1fp9d

Ova se zver u meni katkad otkine sa lanca,

a potom mi kida očnjacima utrobu,

oštrim kandžama grebe put na površinu.

Nema tu ‘leptirića’

koji bi bezbrižno lepršali uz golicanje.

Ovo je stvarno, od krvi i mesa,

poput uragana ili slične prirodne katastrofe.

A ja, ja kao dobro poznati mazohista,

prigrlim usud,

jer đavo zna da mi ruski rulet nije stran.

I rekla sam ti: ‘Pucaj’

i povukao si okidač,

tišina koja oživljava ono davno izgubljeno osećanje.

Ulovio si ovu retku zver

čije ime, navike, stanište nećeš naći u knjigama.

Ne postoji nauka koja bi me definisala,

nemam racionalno objašnjenje.

Ja sam sada ovde,

jer ne postoji mesto na kom bih radije bila.

Ja sam sada ovde,

pod tvojim usnama se topim i modrim.

Pitomo ti spuštam glavu u dlan,

pa neka počne,

i neka traje!

put do vere u romanu ‘Braća Karamazovi’

tumblr_mxhrvmadig1sgk9e0o8_1280

U romanu ‘Braća Karamazovi’ problem boga pa i same vere javlja se kroz niz pitanja. Pitanje o bogu može biti i centralna tema romana ako čitalac postavi tačku gledišta u tom smeru. Što se pisca tiče, pitanje o bogu se provlači kroz čitav monumentalni opus Fjodora Dostojevskog. Pitanje o veri i besmrtnosti je istovremeno glavna tema mnogih razgovora koji povezuju ili udaljavaju sve junake stvorene iz piščevog pera. Da li je bog čovekova ‘uobrazilja’ nastala radi zadovoljenja pojedinih čovekovih potreba? Ako se ispostavi da nije uobrazilja, a opet njegova znamenja nisu dostupna običnom, malom čoveku, kako možemo spoznati boga i znati da on zaista postoji? Pitanje da li je bog koji dozvoljava zlo  sveprisutan kroz istoriju čovečanstva, a samim tim nas vodi u krvoproliće zaista Bog? Ili pitanje u najužem smislu, šta je to uopšte− Bog?

Pored toga što se u romanu učestalo postavlja ovo pitanje od strane mnogih nosioca zbivanja, značajno je takođe da središte fabule− ubistvo Fjodora Pavloviča Karamazova predstavlja neposrednu funkciju tog problema. Zaključak je jasan, ubistvo nije posledica samo i jedino interesa i pohlepe, niti nekontrolisanih strasti neizlečivih ‘sladostrasnika’. Ubistvo je rezultat negiranja boga i bogohuljenja i kao takvo je jedina logična posledica. Kroz ovo se, naravno, može potvrditi da je pitanje o bogu dominantna tema ovoga romana. Ubistvo nije stavljeno u centar kao u romanu ‘Zločin i kazna’. Struktura u ovom delu postavljena je tako da ubistvo Fjodora Karamazova predstavlja samo posledicu i element raspleta.

U drugom delu romana, u petoj knjizi, nalazi se ‘Legenda o velikom inkvizitoru’ u kojoj Ivan Karamazov stoji iza tvrdnje  o besmislenosti sveta i istorije. Njegova pobuna predstavlja bogohulništvo u najuverljivijem obliku. Sa druge strane, potpuni kontrast ovom poglavlju je šesta knjiga ‘Ruski monah’ u kojoj kroz poslednje časove života starca Zosime čitalac dolazi do potpunog odbacivanja blasfemije, ateizma i svega onoga što u svetu socijalne revolucije i tehničkih dostignuća ugrožava veru.

Kamen temeljac romana, stub na kome počiva delo je svakako lik Alekseja Karamazova− Aljoše. Njegova uloga dolazi do vrhunca u sedmoj knjizi u kojoj su dva starija brata van središta zbivanja. Starac Zosima je umro, i od svih monaha, Aljoša najviše očekuje da se dogodi neko čudo povodom koga bi starac postao svetac. Čudo se, ipak, ne dešava i to biva veliki potres za Aljošinu veru. Umesto da potpuno izgubi veru jer su mu očekivaja izneverena, i postane poput ostalih Karamazova, Aljoša tek tada shvata pravi smisao vere. Kroz svoju ‘pobunu’ odoleva iskušenjima i na kraju sedme knjige biva potpuno očišćen od greha. Dakle, uporedo sa Hristom koji ljude prepušta njihovim nevoljama, u ‘Braći Karamazov’ postoji i jedan drugačiji Hrist, koji je pun milosrđa.

u meni se krije nepobedivo leto.

large

U punom jeku decembra, pred sam početak zime i praznika, želim da odlepršam u toplije krajeve. Ja sam jedna od onih zalutalih ptica selica koja večito kasni. Uvek je tako, ustaljeni nalet nostalgije za letnjim noćima. Smeta mi pretpraznička gužva, žurba. Neodoljiva želja da se osamim, i slušam pesmu svog jata protkanu horom zrikavaca u suton. Pesak pod bosim stopalima. Kraj okeana koji grmi i odjekuje poput orkestra u praznoj koncertnoj dvorani. Možda mi baš to nedostaje, zvuk. Kada padne sneg, nastane onaj gluvi muk i jedino što se čuje je zvuk vetra koji tutnji kroz oluke, ili škripanje snega pod nečijim teškim čizmama. Ja sam ljubitelj raskošnih zvukova flore i faune. Ljubitelj pokreta i mirisa zrelog voća. Zimska praznina, i nedostatak boje nisu za mene, jer pokreću lavinu nedostajanja. Nekada sam volela zimu, davno, pre dva, tri života. Sa njim, na zaleđenim ulicama Njujorka. Doček Nove Godine u masi nepoznatih ljudi na Tajms skveru. Sa njim sam volela sve! Kad se osvrnem dva, tri života unazad shvatim da je malo šta ostalo od prvobitne mene. Ljubav i sećanje na njega. Mada, šta je ‘volim te’ u poređenju sa Nama? Sintagma bez pokrića. Nekada smo bili veći od toga, a danas si samo moja uobrazilja, predmet moje imaginacije jer više niko ne veruje u tebe. I često u tom prekomernom nedostajanju odlutam od početne teme. Zamagli mi prvobitni cilj o kom želim da govorim ili pišem. Zato mi je mnogo teže da pišem zimi, rasejana sam, i zamišljena. Tema je bila zvuk. Zvuk prirode, ptica, insekata, zvuk planete, udisaja, izdisaja, smeha, pesme. I naravno, harmonija kojom je sve to povezano u jedno savršeno letnje veče. Možda čak i neki topli avgustovski pljusak u sam smiraj dana. Možda, i samo možda je to avgust davne 1983. I bila sam to prethodna ja, koja te se bolje sećala. Prince je rešio da ispeva svoju toplu, letnju ‘Ljubičastu kišu’ za sve usamljene ljubavnike kroz koje teče čežnja. Pronalazim te u zvuku, i čuvam u njemu.

“When there’s blood in the sky – red and blue = purple… purple rain pertains to the end of the world and being with the one you love and letting your faith/god guide you through the purple rain.”

novogodišnje želje, u pripremi.

il_570xN.754151588_pi1i.jpg

Večeras me je neki užasno uporan i nepodnošljiv grip zadržao uz monitor. Planski mi je pokvario subotu i odlazak na svirku, pa sam rešila da izvučem maksimum od onoga što trenutno imam. Po ko zna koja šoljica tople čokolade, bele jer to se podrazumeva. Novi The Weeknd album ima neverovatan vajb i na repaet-u je 24/7. Prolazi i još jedna godina, sneg samo što nije, a uz to na pragu su nam praznici. Kao ponosna vodolija, ni rođendan mi nije daleko. To su one ozbiljne pozno-devojačke godine. Po mišljenju svih najbližih prijatelja želja za traženjem muža bi trebala da se podrazmeva, mada mi ni ove godine nije na ‘must have’ listi. E pa, samo da znate: Ja ipak punim tek 26. Ni godinu više. A to što nemam dečka, pa mi svi redom želite da nađem nekog, kako ono ide ‘princa na belom konju’… šta da vam kažem. Jednoroga imam, a princ je skoknuo tetki da odnese lek. Po ko zna koji put iskustvo je mama i kako miss Gaga kaže: ‘I’m singin’ dancin’ in circles, feels good to be lonely’. Po tom pravilu neću kompromise i neću da se menjam, sputavam. Ne mogu više, kao slučajno, da upoznajem tipske muškarce koji u svojim ranim tridesetim drže indeks u ruci, stanuju kod mame, a slobodno vreme provode uz dobri stari džoint. Isto tako ne mogu da svarim megauspešne japijevce, koji po nepisanom pravilu svoje emocije poklanjaju prvo poslu, pa sebi− a vama šta ostane! Priznajem da nije lako biti single, ni u prošlosti, ni u savremenom svetu. Sve nekako ide u paru. Pogotovo u ovo pretprazničko vreme, kako se da primetiti, devojke srljaju otvorenog srca u veze, bez da pitaju sebe, šta će biti kada se sneg istopi, a priroda ozeleni. Šta će biti kada njemu više ne bude trebalo dodatno grejanje. Kad se račun podvuče, nije ni loše ostati single, a kad bude ‘nešto posebno’ desiće se bez naprezanja. Do tada, uživati u neverovatnom osećaju upoznavanju skrivenih delova sebe. Nepristrasno sagledavati svoju snagu u najrazličitijim situacijama. Borba je dobra, uvek poželjna. Pogotovo kada izvučete deblji kraj, i iz nje izađete kao pobednik. Sami, bez ičije pomoći.                                  Srećni kao single…

uspomene, zaborav.

tumblr_ogjkykpiul1vgod7zo1_1280

Koliko brzo prođe godina, ostane za nama, stane u četrdesetak stranica,

ukoričen sažetak, sa naslovom, život u malom, kriške uspomena!

Ne mogu reći da je sve utopljeno u kolotečinu i vino,

sačuvala sam sve što golica, šiba, peče, grli…

intrige, zapleti i raspleti, odnosi na relaciji stvarnost-ja-stvarnost!

I život ide dalje, i ja nastavljam umreno da ga čuvam,

čuvam od neumitnog zuba zaborava;

… koji grize, nagriza, kida!

Sveske, rokovnici, isečci, beleške,

sve još miriše tako živo i sveže, kao da je tu, na dohvat ruke,

kao da bilo šta od toga može da se vrati… premota!

Ne može.

Blindirani prozor između prošlosti i mene,

dobro čuvana relikvija koju sa distance mogu da posmatram,

i interpretiram na toliko načina.

Neće nestati, dok ima mene, ne može nestati jer ga ja držim u životu,

ali može da izbledi, kao utvara

kao i njegovo ime koje je danas samo ime, a nekada je bilo sve.

Nekada je bio pogled, dodir, zvuk, uteha…

a danas čista apstrakcija, simbol, ime kojeg se retko ko seti.

Vremenu je čovek dao moć koju danas poseduje,

vreme je dobilo loše epitete kao što su starenje i zaborav.

tik-tok-tak-tik

Beležim još jedan Novembar, i ne volim novembre, oduvek,

jer sunce zalazi prerano u osušenu, visoku, oskudnu travu

gubi toplinu i bakarnu boju jeseni.

Najavljuje Zimu.