reč/ slika.

Category: Uncategorized

kruna od maka.

819a31237876a18fd33a4124058f52dd--watercolor-poppy-tattoo-poppies-tattoo

Na horizontu beskrajnih pejzaža njegove postelje,

u grimiznim noćima bez neba, zarivam lice u jastuk.

Dezorijentisanim pokretima i mimikom, pozivam te,

prošetaj kroz mene kao kroz polje žita. Slobodno!

Žetveni mesec je otišao na zasluženi odmor,

pokošen srpom mlade oktobarske večeri. U tišini!

Mi, skriveni paučinastom zavesom slasnih ugriza,

skriveni od sveta i zaborava. Posustalih mišića,

posrćemo nespretno ka raspletu i vrhuncu još jednog čina.

Nosim tvoje mirise u novi dan, prospi se po meni,

toplo i sa osmehom olakšanja. Suludi osećaj pripadnosti,

kao i svaki davljenik koji oseti sigurno tlo pod stopalima.

Izbacilo nas more na obale novootkrivenog ostrva,

mekih, mirisnih, pamučnih plaža u senci tvog pogleda.

Tu gde smo, bol prestaje, a mi ponosno nosimo na čelu

venac od maka umesto krune. Crvene bulke koje plamte.

Ponosno nosimo snove u trepavicama, slabost u kolenima.

Advertisements

sezona čaja ili kako preživeti jesen.

13da231c18f48d2405cc70685c038f60

Tabani svrbe za pustolovinama, Sicilija mi je i ovaj put izmakla pred nosem. Mediteran, epski Palermo i pogled na nepredvidivu Etnu. Septembar je bio, pa prošao. Leto tek što sam ostavila iza ugla, još uvek nosim njegovu toplinu i mirise na koži kao i po koji izbledeli pramen kose viška, a noć je već duža, nekad i predugačka za moj ukus. Probudim se umorna od te duge šetnje kroz muzej snova. Izgubila sam se i to tamo gde se najmanje očekivalo. Jesen je nekako uvek bila moj teren. Izašla sam iz koloseka, ili polako ostavljam mladost i polet za sobom. Postajem kao i drugi, uz sve mrzovoljno režanje na kišu i vetar. Prsti se smrznuto uvlače u rukave i najradije bih ostatak svog života provela u sivom ćebetu. Kafu je zamenio Čaj, i to je poslednja činjenica da je leto zaista otišlo, i da se ove godine neće vraćati. Postala sam jedna od onih Earl Grey persona, uobraženo ne progovaram bar dva sata posle buđenja. Lažem da sam tek sad ustala! Cenim te sitne trenutke tišine i nedodirljivosti, dok mi se nepce natapa aromom bergamota. Nedeljom u podne ćutim, jer imam svet na dlanu i strašću slomljeno telo. I slike se vraćaju kroz prvu jesenju maglu. Te slike su samo moja remek-dela, i sebično ih čuvam. Umem od njih da se naježim od glave do pete. Ispijam toplu šolju slasti i bola. Uživam u svakoj njenoj kapi. Po prvi put nešto znam, i prihvatam to kao žena. Rutinski me voliš, određenim danom u nedelji kad nađeš vremena, propušten dan u planeru. Kad imaš potrebu da budeš voljen. I govorim u sebi, koliko god kratko da traje, bar je iskreno. Bar je stvarno. Evoluiram, prerastam sujetu kao neki iznošeni kaput. Bacam je u stranu, za prodaju ili na poklon. Oktobar je sezona ispijanja čaja, starih italijanskih filmova, i čarolije ispod pokrivača u sitne jutarnje sate pre petlova. Sve te stvari u sebi nose dovoljno topline da od njih živim dok me prvo sunce ne poljubi u čelo krajem meseca Marta.

reminiscencije neke druge jeseni.

tumblr_m74dovpgn11qhby6so1_1280

Ima u životu onih momenata kada čovek ispusti sebe, pa se razbije, sa gorčinom prevare na usnama. Povuče se, i pusti na pozornicu srca zaglušujuću tišinu da zapeva danima, mesecima… Dok se godišnja doba smenjuju, i leto preko noći vene. Postoje te neke noći posle kojih bi trebali da promenimo ime jer zaista više nismo isti. Posivi po neki važan deo u nama, posivi do pepela i prvi vetrovi ga raznesu u krošnje koje Jesen polako okuje septembarskim bakrom. Malo manje smo dotadašnji mi, malo više stranci i po koja bora više ugravirana u zamišljenom čelu. A i ja, prestala sam da čekam na nešto, na nekog i skupljam delove sebe koje još mogu sačuvati od vremena. Sve je u mojim rukama, a čekanje na nečiju ruku je pusta bajka u koju ni deca više ne veruju. Bila je samo jedna ruka. Moj neobuzdani melanholik i ja. Nedostaju mi pogledi kroz okrugli prozor tvog stana na užurbane ulice velikog grada, i silina buke kojom je taj grad disao bez sna, bez predaha. Nedostaje mi Šopen, zvučao je drugačije uz tebe, manje tmurno, i toplije. Kako smo samo znali da ćutimo uz njega. Priznajem, kao i svaki zavisnik, živim na oštrim krhotinama sećanja na Onaj život. I bolu me, povređuju, i seku, prolivaju me. Izborim se, neko vreme, a isto tako im se rado vratim. Svi kojima sam dopustila da me upoznaju, gledaju me i čude se u isto vreme, i dive na neki sadistički način, a na licu nose pitanje kako posle svega uspevam ostati nasmejana. Ne samo ja, svaki bi čovek morao da nauči kako uspomene sačuvati od zaborava. Sačuvati onu samu esenciju svega lepog kroz šta nas je život vodio, sa čim nas je susretao. Sve divne ljude, umilne pejzaže, tanane tonove! A kada nastupe momenti kojima tišina ovlada, jednim lakim pokretom otvoriti prozor i pustiti da nas preplave svi uzvišeni doživljaji koji nas vibrirajuće prožimaju. Eto zašto se i dalje smejem i ne popuštam. Uvek imam zbog čega da nastavim dalje, i čemu da se nadam. Prve kiše nisu razlog za povlačenje, ako znamo da je miholjsko leto pred nama. I nazdravljam za sva prošla miholjska leta u Oktobrima. Blede na crno-belim fotografijama, ali zrače tako jasnim spektrom žetve u mislima. Miris zemlje, cimeta, i kukuruznih polja u njegovoj kosi i dalje bridi na vrhovima mojih prstiju. I sečem svoju kosu, gotovo ritualno u to neko vreme jer želim da budem onakva kakvu me je znao, želim da mi prijatelji udele po koji kompliment da sa svakom Jeseni izgledam mlađe. Devojčica sa oronulom dušom starice kojoj je sve već viđeno.

sačekaj me.

tumblr_oux9peUweK1r2y6t4o2_1280

Čekaj me da ne odrastem, i ostani dete uz mene.  Dopusti da te detinjasto grlim kišnim nedeljama kada je čitav svet lenj i pospan. I poštuj polumesec u mom divljem pogledu. Neka se presijava kroz noć. I poštuj moju tišinu, i nedostatak reči jer nekada za reči nema mesta među nama. Sačekaj da spustim prst na tvoje čelo i na taj znak prekrij moje kukove barutom svojih dodira, i zapali šibicu. Čekaj još pet minuta, da zakasnimo na tramvaj koji vodi u snove, i prepustimo se pokretima, drhtajima prohladne letnje noći. A ja, ja čekam da ležimo zajedno, da mi pričaš na ramenu, uz neke nove note, dok se u meni noć prelama iza spuštenih kapaka u svim bojama spektra. Purpurne i tirkizne i modre. Čekaj na one momente kada zajedno od dima postanemo pepeo. Kad sagorimo, a usne ispucaju od gladi i žeđi. Prevarimo male smrti u sitne sate, i obgrlimo život u njegovom prvobitnom obliku. Kad je sve bilo jednostavnije, i bez nesporazuma u grlu. Čekaj da ti osmeh isplovi na površinu lica da mogu da se ogledam u njegovoj bistrini. Da vidim svoj odraz u njemu, neočešljana i naga. Da mogu na njemu da ogrejem umrone dlanove kojima vučem radnu nedelju.  Sačekaj me, spontanu i zbunjenu, glasnu, krhku, nepoželjnu i odbačenu. Sutra se niko neće sećati mene ni ovoga trenutka. Neću postojati, a sada sam tu i ovde. Izbavljenje u trenu i ništa drugo… obostrano! Zato me čekaj.

pokaži put revoluciji.

post

Korak izvan bezbedne zone.

Privijam svoje telo uz tebe, i strepim par momenata. Poželela sam te,

i to ne samo ovo veče. Poželela sam te kad nisam imala pravo na to.

I tinjao si, ali ugasila sam taj požar, pustila vreme da prođe, da zaboravim.

Prelistala sam par stranica na kalendaru,

a leto je već daleko doguralo.

Onda si mi se opet desio, bez plana, i teško mi je bilo da ignorišem.

Prihvataš! Odreagujem trapavo, nisam se nadala. Privijem se bliže.

Ugrizem ti meso, puca mi pod očnjacima, zaparam ti kožu noktima,

duboko te udahnem u sebe, i jauknem ti na uho.

Ugasi svetla, i pusti da nas osvit dana zatekne kako se borimo,

kako se borimo sa snom, i pričaj mi, pričaj mi sve…

Osmehni se, i dozvoli mojim prstima da lutaju autoputem tvoga lica,

oseti muziku bez sluha, zvuk neizgovorenih reči odjekuje poput talasa u školjci.

Neka nas prvi petlovi opomenu par puta!

Neka jutro raspe svoje boje i isprati Mesec na počinak, zaslužio je.

Nemam želje, nemam očekivanja, ali još imam to u sebi,

čak i posle svih tih brodoloma, lava i dalje tako divno kola u mojim venama.

Učinila sam te zadovoljnim, iskrenim i srećnim u tih par sati,

i to je bilo dovoljno,

i to je najbitnije.

Revolucija se neće dići bacanjem kamenja i grubih reči, nego poklanjanjem

poklanjanjem iskrenosti, pažnje, lepih reči, i dela… a ja samo toga imamo na pretek.

Promeni! Pokaži da može drugačije, van rutine, pokaži put revoluciji

jer nam je preko potrebna.

ostajemo budni.

tumblr_oitfh4cwdt1uzomqmo3_500

Svaki put kad me zagrliš imam osećaj da sam pronašla dom,

jer kad sam sa tobom ostajemo budni čitavu noć,

blaženom nesanicom i burom dodira pratimo zvezde na počinak.

Upoznajemo se, kao zveri, mi se ne svađamo, režimo…

iskeženih čeljusti, ali verujem da nikad nećemo otići. Jer,

sva sam tvoja, pomalo vulkan, i nijansa sante leda.

Tvoj kažiprst klizne niz kost mog nosa, i kraj svih mrštenja,

kraljevski se mirimo gospodareći posteljom, divlji i gladni!

Lomiš mi se u grlu. Saplićem se o tvoje očnjake.

… i uvek ću biti ono nešto što stežeš među zubima!

I sav si moj, u jutrima kada se tvoja ruka obavija oko mene,

privijaš me uz svoj kuk kao da sam srasla uz tebe, deo koji nedostaje!

Zatvorenih očiju, znaš svaki moj pokret, svaki uzdah…

i sakupljam trepavice sa tvog lica iako su mi želje ispunjene,

skupljam ih da sagradim sklonište od ovog februarskog vetra.

Ponosno te nosim pod kožom, i u kosi, u osmesima,

čuvam te u uglu oka. I značiš mi sve!

 

otrovni predeli.

tumblr_ojjflg9ypb1u03r84o1_1280

Dan je mirisao na proleće, na neumitno buđenje. Vazduh je bio ispunjen zvukom korenja koje se probija kroz još zamrznutu zemlju u potrazi za sunčevim zracima. Uskoro će nebo da procveta, sanjarim o ukusu  zrelih voćaka koje mi kapaju sa pohotnih ugriza. Ali taj dan nije danas. Danas je fatamorgana. Priroda se poigrala sa čulima kako bi me izmamila iz sigurnog okrilja sobe. Crtam recke na zamagljenom staklu. Nešto se otima u meni. Umor mi savija rebra. Nije to umor, to sebe zavaravam, to je nedorečenost. Uvek je jedna reč na vrhu jezika. A kad je onog dana, uz čašu vina viška, slučajno zagrmela, odjeknula je, odbila se od praznine. Od tog dana mi se nadvija nad vratom poput sečiva, čekam dan egzekucije. Nikad ne molim, a večeras… večeras čekam spas. Da me izmakneš, da me otrgneš od dželata. Nije ni čudo da stvaram prevremena proleća, proleće kao izlaz iz ovog opijumskog sna. I ćutim, i plašim se kao dete od čudnih senki koje padaju po sobi. Ćutim jer nekako sve zvuči pogrešno. Bez namere da povredim, moj jezik seče. Sve posivi oko mene, uvene, padne u sebe. Nema tog proleća koje može mene da popravi, izvuče iz jame u kojoj odbrojavam dane i koja guta sve koji mi se približe. Moje stanje svesti je otrovan predeo. Bekstvo! Karta u jednom pravcu, a na kraju puta da me čeka on. Snažan i glasan. Zagrljaj koji sastavlja. Ili ga uopšte ne bude, predomisli se u poslednjem trenutku. Krajnje promišljeno. Pobegne pre nego što bude prekasno. I opet se nađem sama, onako kako sam i navikla. Mada sa znatnom prazninom. Osećaj kao posle amputacije desne ruke, ili obe, da više nemam radost koju mi pruža crtanje i pisanje. Ili kao da mi nedostaje neka noga, da više ne osetim radost koju mi donosi ples. Najverovatnije ću pisati: ‘Bio je prekratko tu. Bio je divan’ To mi nikad niko neće pokvariti, čak ni ja. Samo će da blista, iz uha. Ostaće mi nedosanjan. Jer ja sam utopljenik sa iskustvom, a još jedan brodolom ne mogu sebi da priuštim.

kriška samoće.

16877346764_8a297b5439_b

Kad ga prvi put vidiš na trotoaru, začudiš se. Šta je ovom čoveku? Zašto mi maše? Pomisliš da te je sa nekim pomešao. Eventualno mu, uzvratiš osmehom. Kada ga drugi put vidiš kako ti maše, pomisliš da je nekakav dobroćudni čudak, pijaniica… Nasmešiš mu se i odmahneš mu. To te makar ništa ne košta, jer ti nikad nije bilo teško biti čovek. Vidiš ga treći, vidiš ga četvrti, peti put. Stoji ispod semafora, pored saobraćajnog znaka koji zabranjuje skretanje udesno. Prepoznatljiva figura, visok i mršav, šešir i mantil, aristokratskog držanja. Uvek je besprekorno obučen, uredan, obrijan i čist, kao da je krenuo na premijeru neke italijanske opere. Stoji nasmejan, i maše ti. I uvek na istom mestu. Tamo gde, u svako doba dana i noći , prolaze automobili. Dok jednom ulicom jure, u drugoj stoje dok čekaju zeleno svetlo. Ako voliš da mašeš, to je pametno izabrano mesto. Tek kad prođeš, i shvatiš da ga tog dana nema na poznatom mestu, jasno ti je da si se navikao na njega. Ako ga nema nekoliko dana, zapitaš se gde je? Kada ga ponovo vidiš, dvostruko mu se obraduješ, nasmešiš se i ti njemu mahneš prvi. Vidiš mu u očima da te je prepoznao, mahne i on tebi, a ti odeš svojim putem, dok on ostane na starom mestu da pozdravlja druge ljude. Kao u nekom selu gde se svi poznaju.

Kada bolje razmisliš, i analiziraš njegovu naviku, on u stvari  i nije baš toliko osobit. On je poput onih staraca što sede u parku na klupi i hrane golubove, ponekad čak i razgovaraju sa njima kao sa starim drugovima. Ili poput onih starih ljudi što ćutke igraju šah ispod krošnje procvetale lipe. Jedino što je njegov hobi mahanje prolaznicima. On maše automobilima, a oni mu trube u prolazu. I tako celu deceniju. Pozdravljajući ljude postao je urbana legenda, poput onih ostarelih uličnih svirača u Dunavskoj. Svi su ga prepoznavali, ili su makar čuli za njega. Ali ga je retko ko poznavao. Gospodin Niko. Gospodin Zbogom. Tek nakon njegove smrti, saznali smo kako se zvao, koliko je godina imao, da je dugo živeo sam, čime se bavio u mladosti. Da je bio starosedelac, rođen u kući svoje bake, u bogataškoj porodici. Ali veo tajne prekriva tačan razlog zašto je pre desetak godina počeo da, svakodnevno  posle večere, izlazi na ulicu. Od devet do deset, pola jedanaest ako nije bilo kiše. Samoća je zla gosođa, loših manira. Njeno carstvo je između zidova praznog stana. Gospodin Zbogom joj je vešto izmicao, dolazivši među ljude, gde mu ona nije mogla ništa.

januarska introspekcija.

tumblr_mcy4sgxdad1qf2z0lo1_500

Ova godina je započela žestoko, a pod tim mislim na žestoki minus. Mislim i na put uglačan poput ogledala i na moja kolena koja pomodre čim temperatura padne ispod nule. Januar se ne šali ove godine, mada se vešto skrivam od njega. Pronašla sam utočište, usamljeno ostrvo čiji mi je jedini stanovnik ponudio dobrodošlicu u zamenu da se hrani mojim telom. Dogovor sklopljen, na obostrano zadovoljstvo. I smejem se, i blesava sam, namrštim se ponekad… prilagođavam se! Ali kad sve saberem i oduzmem, zadovoljna sam. Doček Nove godine je prošao bez ‘new year, new me’ jer mi je ove godine sasvim fino u sopstvenoj koži. Skrojila sam haljinu za veče po meri sopstvenog ludila, a potpetice podigla na nove visine… taman toliko da mogu bez smetnje da spustim glavu na njegove grudi, onako u hodu. Prihvatila sam igru zavođenja čak i u ovim vremenskim prilikama, i ponosno nosim ugrize na vratu, poput ordenja. Naučila sam da drugačije gledam na prvu nedelju Januara. To je ono vreme kada se oluja i euforija, i kriza prednovogodišnjeg identiteta konačno smire. Svi spavaju, svi su još mamurni od količine donešenih odluka. Ja sam se ušuškala pod pokrivačem, i pustila kamin da pucketa na monitoru duboko zagledana u sebe, u veseloj dokolici, jer sam svoje odluke davno donela i već neko vreme samo radim na njihovom ostvarenju, i nemam nameru da se pretrpavam novim odlukama dok stare nisam ispunila. Normalno! Dve nedelje, i eto punim 26 godina. Uvek sam smatrala da je prvih trideset godina detinjstva najteže. Ja ne žurim, imam svoj unutrašnji tempo uz koji plešem kroz ovaj život. Nije lako, ali neću kukati, jer nisam od te vrste. Ja sam ponosna januarska vodolija, i čast mi je da rođendan delim sa Virdžinijom Vulf. Jesam lutalica, i volim da bežim, ali što sam starija sve više želim tu sigurnu luku kojoj mogu da se vratim. Nekoga kome bih mogla kroz smeh da ispričam avanture sa svojih lutanja ili snove o zmajevima. Nema u tome slabosti, potrebna je izvesna količina hrabrosti prihvatiti nečiju ruku i sve šta uz nju ide. Prihvatiti nečiji život, i ulepšati ga.  Nije lako kada se po ovom vremenu naleti na beskrajno visoke, zaleđene stepenice, pogotovo uz ovaj moj nesigurni korak.

na božićno jutro.

tumblr_m9akrypw4i1r1fp9d

Ova se zver u meni katkad otkine sa lanca,

a potom mi kida očnjacima utrobu,

oštrim kandžama grebe put na površinu.

Nema tu ‘leptirića’

koji bi bezbrižno lepršali uz golicanje.

Ovo je stvarno, od krvi i mesa,

poput uragana ili slične prirodne katastrofe.

A ja, ja kao dobro poznati mazohista,

prigrlim usud,

jer đavo zna da mi ruski rulet nije stran.

I rekla sam ti: ‘Pucaj’

i povukao si okidač,

tišina koja oživljava ono davno izgubljeno osećanje.

Ulovio si ovu retku zver

čije ime, navike, stanište nećeš naći u knjigama.

Ne postoji nauka koja bi me definisala,

nemam racionalno objašnjenje.

Ja sam sada ovde,

jer ne postoji mesto na kom bih radije bila.

Ja sam sada ovde,

pod tvojim usnama se topim i modrim.

Pitomo ti spuštam glavu u dlan,

pa neka počne,

i neka traje!