reč/ slika.

kriška samoće.

16877346764_8a297b5439_b

Kad ga prvi put vidiš na trotoaru, začudiš se. Šta je ovom čoveku? Zašto mi maše? Pomisliš da te je sa nekim pomešao. Eventualno mu, uzvratiš osmehom. Kada ga drugi put vidiš kako ti maše, pomisliš da je nekakav dobroćudni čudak, pijaniica… Nasmešiš mu se i odmahneš mu. To te makar ništa ne košta, jer ti nikad nije bilo teško biti čovek. Vidiš ga treći, vidiš ga četvrti, peti put. Stoji ispod semafora, pored saobraćajnog znaka koji zabranjuje skretanje udesno. Prepoznatljiva figura, visok i mršav, šešir i mantil, aristokratskog držanja. Uvek je besprekorno obučen, uredan, obrijan i čist, kao da je krenuo na premijeru neke italijanske opere. Stoji nasmejan, i maše ti. I uvek na istom mestu. Tamo gde, u svako doba dana i noći , prolaze automobili. Dok jednom ulicom jure, u drugoj stoje dok čekaju zeleno svetlo. Ako voliš da mašeš, to je pametno izabrano mesto. Tek kad prođeš, i shvatiš da ga tog dana nema na poznatom mestu, jasno ti je da si se navikao na njega. Ako ga nema nekoliko dana, zapitaš se gde je? Kada ga ponovo vidiš, dvostruko mu se obraduješ, nasmešiš se i ti njemu mahneš prvi. Vidiš mu u očima da te je prepoznao, mahne i on tebi, a ti odeš svojim putem, dok on ostane na starom mestu da pozdravlja druge ljude. Kao u nekom selu gde se svi poznaju.

Kada bolje razmisliš, i analiziraš njegovu naviku, on u stvari  i nije baš toliko osobit. On je poput onih staraca što sede u parku na klupi i hrane golubove, ponekad čak i razgovaraju sa njima kao sa starim drugovima. Ili poput onih starih ljudi što ćutke igraju šah ispod krošnje procvetale lipe. Jedino što je njegov hobi mahanje prolaznicima. On maše automobilima, a oni mu trube u prolazu. I tako celu deceniju. Pozdravljajući ljude postao je urbana legenda, poput onih ostarelih uličnih svirača u Dunavskoj. Svi su ga prepoznavali, ili su makar čuli za njega. Ali ga je retko ko poznavao. Gospodin Niko. Gospodin Zbogom. Tek nakon njegove smrti, saznali smo kako se zvao, koliko je godina imao, da je dugo živeo sam, čime se bavio u mladosti. Da je bio starosedelac, rođen u kući svoje bake, u bogataškoj porodici. Ali veo tajne prekriva tačan razlog zašto je pre desetak godina počeo da, svakodnevno  posle večere, izlazi na ulicu. Od devet do deset, pola jedanaest ako nije bilo kiše. Samoća je zla gosođa, loših manira. Njeno carstvo je između zidova praznog stana. Gospodin Zbogom joj je vešto izmicao, dolazivši među ljude, gde mu ona nije mogla ništa.

čekajući kraj januara.

tumblr_m9lgccktwt1rn2peqo1_500

Trebam ti, ovakva, hirovita, sa nenajavljenim odronima raspoloženja,

zamišljena, potištena, povređena.

Rešavaš me, procenjuješ kao neki otmen komad nakita,

analiziraš me, pratiš mrštenje mojih obrva,

sakupljaš me, sastavljaš komade u raskošni vitraž.

Prihvataš me,

kao neku retku vrstu ptica.

Zadržavaš me,

da cvrkućem pod težinom tvojih usana.

Modra i posustala jutra me pronalaze u tvom krevetu

pronašla sam mesto, prirodno stanište,

na tvojim grudima mogu sklopiti umorna krila

i sanjariti o bajkovitim predelima Maroka.

Ovde ću da prezimim, tu ću dočekati proleće,

i nadam se, mnoga leta.

Treba ti, ova moja, urođena razdraganost i dečija veselost,

ovi moji nasumični dodiri u prolazu,

vrhovima prstiju

crtam ti osmeh.

januarska introspekcija.

tumblr_mcy4sgxdad1qf2z0lo1_500

Ova godina je započela žestoko, a pod tim mislim na žestoki minus. Mislim i na put uglačan poput ogledala i na moja kolena koja pomodre čim temperatura padne ispod nule. Januar se ne šali ove godine, mada se vešto skrivam od njega. Pronašla sam utočište, usamljeno ostrvo čiji mi je jedini stanovnik ponudio dobrodošlicu u zamenu da se hrani mojim telom. Dogovor sklopljen, na obostrano zadovoljstvo. I smejem se, i blesava sam, namrštim se ponekad… prilagođavam se! Ali kad sve saberem i oduzmem, zadovoljna sam. Doček Nove godine je prošao bez ‘new year, new me’ jer mi je ove godine sasvim fino u sopstvenoj koži. Skrojila sam haljinu za veče po meri sopstvenog ludila, a potpetice podigla na nove visine… taman toliko da mogu bez smetnje da spustim glavu na njegove grudi, onako u hodu. Prihvatila sam igru zavođenja čak i u ovim vremenskim prilikama, i ponosno nosim ugrize na vratu, poput ordenja. Naučila sam da drugačije gledam na prvu nedelju Januara. To je ono vreme kada se oluja i euforija, i kriza prednovogodišnjeg identiteta konačno smire. Svi spavaju, svi su još mamurni od količine donešenih odluka. Ja sam se ušuškala pod pokrivačem, i pustila kamin da pucketa na monitoru duboko zagledana u sebe, u veseloj dokolici, jer sam svoje odluke davno donela i već neko vreme samo radim na njihovom ostvarenju, i nemam nameru da se pretrpavam novim odlukama dok stare nisam ispunila. Normalno! Dve nedelje, i eto punim 26 godina. Uvek sam smatrala da je prvih trideset godina detinjstva najteže. Ja ne žurim, imam svoj unutrašnji tempo uz koji plešem kroz ovaj život. Nije lako, ali neću kukati, jer nisam od te vrste. Ja sam ponosna januarska vodolija, i čast mi je da rođendan delim sa Virdžinijom Vulf. Jesam lutalica, i volim da bežim, ali što sam starija sve više želim tu sigurnu luku kojoj mogu da se vratim. Nekoga kome bih mogla kroz smeh da ispričam avanture sa svojih lutanja ili snove o zmajevima. Nema u tome slabosti, potrebna je izvesna količina hrabrosti prihvatiti nečiju ruku i sve šta uz nju ide. Prihvatiti nečiji život, i ulepšati ga.  Nije lako kada se po ovom vremenu naleti na beskrajno visoke, zaleđene stepenice, pogotovo uz ovaj moj nesigurni korak.

na božićno jutro.

tumblr_m9akrypw4i1r1fp9d

Ova se zver u meni katkad otkine sa lanca,

a potom mi kida očnjacima utrobu,

oštrim kandžama grebe put na površinu.

Nema tu ‘leptirića’

koji bi bezbrižno lepršali uz golicanje.

Ovo je stvarno, od krvi i mesa,

poput uragana ili slične prirodne katastrofe.

A ja, ja kao dobro poznati mazohista,

prigrlim usud,

jer đavo zna da mi ruski rulet nije stran.

I rekla sam ti: ‘Pucaj’

i povukao si okidač,

tišina koja oživljava ono davno izgubljeno osećanje.

Ulovio si ovu retku zver

čije ime, navike, stanište nećeš naći u knjigama.

Ne postoji nauka koja bi me definisala,

nemam racionalno objašnjenje.

Ja sam sada ovde,

jer ne postoji mesto na kom bih radije bila.

Ja sam sada ovde,

pod tvojim usnama se topim i modrim.

Pitomo ti spuštam glavu u dlan,

pa neka počne,

i neka traje!

put do vere u romanu ‘Braća Karamazovi’

tumblr_mxhrvmadig1sgk9e0o8_1280

U romanu ‘Braća Karamazovi’ problem boga pa i same vere javlja se kroz niz pitanja. Pitanje o bogu može biti i centralna tema romana ako čitalac postavi tačku gledišta u tom smeru. Što se pisca tiče, pitanje o bogu se provlači kroz čitav monumentalni opus Fjodora Dostojevskog. Pitanje o veri i besmrtnosti je istovremeno glavna tema mnogih razgovora koji povezuju ili udaljavaju sve junake stvorene iz piščevog pera. Da li je bog čovekova ‘uobrazilja’ nastala radi zadovoljenja pojedinih čovekovih potreba? Ako se ispostavi da nije uobrazilja, a opet njegova znamenja nisu dostupna običnom, malom čoveku, kako možemo spoznati boga i znati da on zaista postoji? Pitanje da li je bog koji dozvoljava zlo  sveprisutan kroz istoriju čovečanstva, a samim tim nas vodi u krvoproliće zaista Bog? Ili pitanje u najužem smislu, šta je to uopšte− Bog?

Pored toga što se u romanu učestalo postavlja ovo pitanje od strane mnogih nosioca zbivanja, značajno je takođe da središte fabule− ubistvo Fjodora Pavloviča Karamazova predstavlja neposrednu funkciju tog problema. Zaključak je jasan, ubistvo nije posledica samo i jedino interesa i pohlepe, niti nekontrolisanih strasti neizlečivih ‘sladostrasnika’. Ubistvo je rezultat negiranja boga i bogohuljenja i kao takvo je jedina logična posledica. Kroz ovo se, naravno, može potvrditi da je pitanje o bogu dominantna tema ovoga romana. Ubistvo nije stavljeno u centar kao u romanu ‘Zločin i kazna’. Struktura u ovom delu postavljena je tako da ubistvo Fjodora Karamazova predstavlja samo posledicu i element raspleta.

U drugom delu romana, u petoj knjizi, nalazi se ‘Legenda o velikom inkvizitoru’ u kojoj Ivan Karamazov stoji iza tvrdnje  o besmislenosti sveta i istorije. Njegova pobuna predstavlja bogohulništvo u najuverljivijem obliku. Sa druge strane, potpuni kontrast ovom poglavlju je šesta knjiga ‘Ruski monah’ u kojoj kroz poslednje časove života starca Zosime čitalac dolazi do potpunog odbacivanja blasfemije, ateizma i svega onoga što u svetu socijalne revolucije i tehničkih dostignuća ugrožava veru.

Kamen temeljac romana, stub na kome počiva delo je svakako lik Alekseja Karamazova− Aljoše. Njegova uloga dolazi do vrhunca u sedmoj knjizi u kojoj su dva starija brata van središta zbivanja. Starac Zosima je umro, i od svih monaha, Aljoša najviše očekuje da se dogodi neko čudo povodom koga bi starac postao svetac. Čudo se, ipak, ne dešava i to biva veliki potres za Aljošinu veru. Umesto da potpuno izgubi veru jer su mu očekivaja izneverena, i postane poput ostalih Karamazova, Aljoša tek tada shvata pravi smisao vere. Kroz svoju ‘pobunu’ odoleva iskušenjima i na kraju sedme knjige biva potpuno očišćen od greha. Dakle, uporedo sa Hristom koji ljude prepušta njihovim nevoljama, u ‘Braći Karamazov’ postoji i jedan drugačiji Hrist, koji je pun milosrđa.

u meni se krije nepobedivo leto.

large

U punom jeku decembra, pred sam početak zime i praznika, želim da odlepršam u toplije krajeve. Ja sam jedna od onih zalutalih ptica selica koja večito kasni. Uvek je tako, ustaljeni nalet nostalgije za letnjim noćima. Smeta mi pretpraznička gužva, žurba. Neodoljiva želja da se osamim, i slušam pesmu svog jata protkanu horom zrikavaca u suton. Pesak pod bosim stopalima. Kraj okeana koji grmi i odjekuje poput orkestra u praznoj koncertnoj dvorani. Možda mi baš to nedostaje, zvuk. Kada padne sneg, nastane onaj gluvi muk i jedino što se čuje je zvuk vetra koji tutnji kroz oluke, ili škripanje snega pod nečijim teškim čizmama. Ja sam ljubitelj raskošnih zvukova flore i faune. Ljubitelj pokreta i mirisa zrelog voća. Zimska praznina, i nedostatak boje nisu za mene, jer pokreću lavinu nedostajanja. Nekada sam volela zimu, davno, pre dva, tri života. Sa njim, na zaleđenim ulicama Njujorka. Doček Nove Godine u masi nepoznatih ljudi na Tajms skveru. Sa njim sam volela sve! Kad se osvrnem dva, tri života unazad shvatim da je malo šta ostalo od prvobitne mene. Ljubav i sećanje na njega. Mada, šta je ‘volim te’ u poređenju sa Nama? Sintagma bez pokrića. Nekada smo bili veći od toga, a danas si samo moja uobrazilja, predmet moje imaginacije jer više niko ne veruje u tebe. I često u tom prekomernom nedostajanju odlutam od početne teme. Zamagli mi prvobitni cilj o kom želim da govorim ili pišem. Zato mi je mnogo teže da pišem zimi, rasejana sam, i zamišljena. Tema je bila zvuk. Zvuk prirode, ptica, insekata, zvuk planete, udisaja, izdisaja, smeha, pesme. I naravno, harmonija kojom je sve to povezano u jedno savršeno letnje veče. Možda čak i neki topli avgustovski pljusak u sam smiraj dana. Možda, i samo možda je to avgust davne 1983. I bila sam to prethodna ja, koja te se bolje sećala. Prince je rešio da ispeva svoju toplu, letnju ‘Ljubičastu kišu’ za sve usamljene ljubavnike kroz koje teče čežnja. Pronalazim te u zvuku, i čuvam u njemu.

“When there’s blood in the sky – red and blue = purple… purple rain pertains to the end of the world and being with the one you love and letting your faith/god guide you through the purple rain.”

novogodišnje želje, u pripremi.

il_570xN.754151588_pi1i.jpg

Večeras me je neki užasno uporan i nepodnošljiv grip zadržao uz monitor. Planski mi je pokvario subotu i odlazak na svirku, pa sam rešila da izvučem maksimum od onoga što trenutno imam. Po ko zna koja šoljica tople čokolade, bele jer to se podrazumeva. Novi The Weeknd album ima neverovatan vajb i na repaet-u je 24/7. Prolazi i još jedna godina, sneg samo što nije, a uz to na pragu su nam praznici. Kao ponosna vodolija, ni rođendan mi nije daleko. To su one ozbiljne pozno-devojačke godine. Po mišljenju svih najbližih prijatelja želja za traženjem muža bi trebala da se podrazmeva, mada mi ni ove godine nije na ‘must have’ listi. E pa, samo da znate: Ja ipak punim tek 26. Ni godinu više. A to što nemam dečka, pa mi svi redom želite da nađem nekog, kako ono ide ‘princa na belom konju’… šta da vam kažem. Jednoroga imam, a princ je skoknuo tetki da odnese lek. Po ko zna koji put iskustvo je mama i kako miss Gaga kaže: ‘I’m singin’ dancin’ in circles, feels good to be lonely’. Po tom pravilu neću kompromise i neću da se menjam, sputavam. Ne mogu više, kao slučajno, da upoznajem tipske muškarce koji u svojim ranim tridesetim drže indeks u ruci, stanuju kod mame, a slobodno vreme provode uz dobri stari džoint. Isto tako ne mogu da svarim megauspešne japijevce, koji po nepisanom pravilu svoje emocije poklanjaju prvo poslu, pa sebi− a vama šta ostane! Priznajem da nije lako biti single, ni u prošlosti, ni u savremenom svetu. Sve nekako ide u paru. Pogotovo u ovo pretprazničko vreme, kako se da primetiti, devojke srljaju otvorenog srca u veze, bez da pitaju sebe, šta će biti kada se sneg istopi, a priroda ozeleni. Šta će biti kada njemu više ne bude trebalo dodatno grejanje. Kad se račun podvuče, nije ni loše ostati single, a kad bude ‘nešto posebno’ desiće se bez naprezanja. Do tada, uživati u neverovatnom osećaju upoznavanju skrivenih delova sebe. Nepristrasno sagledavati svoju snagu u najrazličitijim situacijama. Borba je dobra, uvek poželjna. Pogotovo kada izvučete deblji kraj, i iz nje izađete kao pobednik. Sami, bez ičije pomoći.                                  Srećni kao single…

uspomene, zaborav.

tumblr_ogjkykpiul1vgod7zo1_1280

Koliko brzo prođe godina, ostane za nama, stane u četrdesetak stranica,

ukoričen sažetak, sa naslovom, život u malom, kriške uspomena!

Ne mogu reći da je sve utopljeno u kolotečinu i vino,

sačuvala sam sve što golica, šiba, peče, grli…

intrige, zapleti i raspleti, odnosi na relaciji stvarnost-ja-stvarnost!

I život ide dalje, i ja nastavljam umreno da ga čuvam,

čuvam od neumitnog zuba zaborava;

… koji grize, nagriza, kida!

Sveske, rokovnici, isečci, beleške,

sve još miriše tako živo i sveže, kao da je tu, na dohvat ruke,

kao da bilo šta od toga može da se vrati… premota!

Ne može.

Blindirani prozor između prošlosti i mene,

dobro čuvana relikvija koju sa distance mogu da posmatram,

i interpretiram na toliko načina.

Neće nestati, dok ima mene, ne može nestati jer ga ja držim u životu,

ali može da izbledi, kao utvara

kao i njegovo ime koje je danas samo ime, a nekada je bilo sve.

Nekada je bio pogled, dodir, zvuk, uteha…

a danas čista apstrakcija, simbol, ime kojeg se retko ko seti.

Vremenu je čovek dao moć koju danas poseduje,

vreme je dobilo loše epitete kao što su starenje i zaborav.

tik-tok-tak-tik

Beležim još jedan Novembar, i ne volim novembre, oduvek,

jer sunce zalazi prerano u osušenu, visoku, oskudnu travu

gubi toplinu i bakarnu boju jeseni.

Najavljuje Zimu.

mi plešemo.

if_beckett

Prerasla sam ono ‘jedva čekam vikend’ stanje, valjda to tako bude posle osamnaeste godine. Uzimam taj uzrast kao prekretnicu, jer posle srednje škole prosto gubimo tu neku dozu entuzijazma koju smo u sebi nosili kao ‘deca’. Sećam se da smo kao klinci izlazili onako kao grupni izlet u prirodu, u čoporu. Sada mi više nije bitno da li izlazim sa nekim ili sama. Vikendi dolaze i prolaze, i ne zna im se broj. To su sićušni momenti u nedelji kada stisnem pauzu i upitam sebe šta bih zaista radila. Odgovor je uvek isti. Idem negde u masu ljudi, gde je muzika dovoljno glasna da zaboravim na obaveze i trenutne probleme koji me neprijatno peckaju tokom radne nedelje. Žurka, svirka, nije ni bitno. Ono što je od glavnog značaja za dobro proveden vikend je atmosfera koja pokreće. Ples je nešto u čemu pronalazim inspiraciju, energiju, pa čak i utehu. Onog  momenta kada u sebi otkrijemo koji nas ritam pokreće, svet postaje naša pozornica. Kada se izrazim na taj način, ne želim da zvučim pretencijozno, niti želim da serviram neku cliché foru. Ples je filter loše, negativne energije. Jednostavan pokret kukova uz pesmu koju prvi put čujemo može da nam izmami osmeh na lice i razvedri tmurni novembarski dan. I tako sam zavolela izlaske i žurke iz potpuno nove perspektive. Nisu mi izlasci izgovor da se prepijem i zaboravim na sebe, već su način da svoje Ja stavim u prvi plan. Nije mi bitno ko je sa kim, ko je ko, kako je ko obučen, šta oko mene ljudi pričaju, ko me gleda, ko koga ogovara. Kada igram ja sam potpuno off  po pitanju stvarnosti. Sve je u osećaju, ništa u razumu. Osetim mirise, slučajne dodire, energiju drugih ljudi koji misle na moj način i koji u izlazak idu da bi napunili baterije. Svi mi zavisnici od ritma koji se topimo pod prigušenim svetlom zadimljene prostorije. Da većina ljudi shvati poentu plesa, u svetu bi bilo manje mržnje, a više tolerancije. Tačnije, gledali bi svi lepo svoja posla i to bez zavisti ili zlonamernosti. Ne volim onu površnu sliku koju nam nameću mediji, i kojom su današnje žurke obavezno povezane sa porocima. Možda je nekima od nas zapravo ples porok, i u njemu pronalazimo ekstazu i oslobađanje od svakodnevice. Ples kao legalni narkotik, i na taj način niko nema prava da upire prstom u Nas.

pravo na zločin.

tumblr_mgkrqh5va71qe5dmbo1_500

Roman ‘Zločin i kazna’ Fjodora Mihajloviča Dostojevskoga nastao je 1860-ih te pripada razdoblju visokog ruskog realizma. U užem smislu, roman je izuzetan primer modernog psihološkog romana, čiji je Dostojevski bio začetnik. On je u roman uveo direktni unutrašnji monolog kao presudno umetničko sredstvo  za prikazivanje književnog lika i složenost njegovog unutrašnjeg bića. Već iz samog naslova romana naslućuju se kriminalistički elementi: radi se o zločinu (ubistvu), istrazi i konačno kazni za počinitelja. Ipak, roman se ne može prvenstveno odrediti kao kriminalistički jer od konvencija toga tipa znatno odstupa time što je počinitelj, kao i svi detalji zločina, od početka poznat. Akcenat je stavljen na psihološko stanje glavnog lika, Rodiona Romanoviča Raskoljnikova pre i posle počinjenog zločina. Raskoljnikov, mladić koji je zbog siromaštva morao prekinuti svoje studije prava, nalazi se u položaju da se po svaku cenu domogne novca, ne samo zbog sebe već i zbog svoje porodice kojoj ne želi više biti na teretu. Sticajem okolnosti, počinio je dvostruko ubojstvo. Plan koji je dugo i pažljivo stvarao pošao je po zlu. Žrtva je trebala biti isključivo lihvarica koja je materijalno upropaštavala njega i mnoge druge, starica Aljona Ivanovna. Ali se sticajem okolnosti to veče u staričinom stanu pojavila njena polusestra Lizaveta čija je žrtva bila kolateralna šteta, našla se u pogrešno vreme na pogrešnom mestu. Glavno pitanje se postavlja u odlomku koji se nalazi u završnom delu romana, nakon što Raskoljnikov priznaje Sonji svoj zločin. Može li se zločin opravdati višim ciljevima, većim dobrom koje bi iz njega trebalo proizaći? Raskoljnikov u ovom delu obrazlaže svoje stvarne razloge za zločin, kao i svest da je napravio nepopravljivu grešku. Raskoljnikov uviđa da njegov primarni motiv za zločin nije bila pljačka – da mu nisu ‘toliko bili potrebni novci kao nešto drugo’ Sam zločin je bila provera njegove teorije o malobrojnim istorijski značajnim ljudima poput Napoleona koji imaju pravo na zločin iz plemenitih pobuda. Raskoljnikov je počinjenim zločinom tražio odgovor na pitanje može li se on sam ubrojiti među te ljude ‘Doznati, jesam li gnjida kao i svi, ili sam čovek’ Spoznaje da njegove pobude nisu bile altruističke, nije time uistinu hteo postati «dobrotvor čovečanstva»,  nego je ubio «samo radi sebe» i bez opravdanog razloga. On razvija svest da mora prigrliti društvenu, tj. zakonsku kaznu. Mora da prizna zločin javno, a u tome mu najviše pomaže Sonja, pobožna devojka koja je zbog ekstremno teške finansijske situacije u porodici prisiljena na prostituciju, a koja s Raskoljnikovim razvila intimna osećanja. Bez obzira na svoj društveni položaj, Sonja je najmoralniji lik u romanu koji nosi ideju religioznog smirenja. Njen hrišćanski stav da je svaki ljudski život jednako vredan i da niko ni pod kojim okolnostima nema pravo oduzeti život suprotstavlja se sa mišljenjem Raskoljnikova. Ona mu daje konačni razlog da se preda, a kasnije odlazi s njim u Sibir na odsluženje kazne i pruža mu podršku u svemu. Na Sonjino pitanje ima li pravo ubijati, Raskoljnikov je došao do zaključka da on nema to pravo, a može se zaključiti i da ga niko nema, jer ljudski je život ono najvrednije i jedino nenadoknadivo. U svakom slučaju, sloboda pojednica prestaje čim ugrožava tuđu slobodu.