reč/ slika.

razočarenja.

tumblr_nf7l0cmfo21qm3r26o1_540

Ova suluda vrteška uspona i padova, kako na poslovnom tako i na emotivnom planu neće da uspori. Vrtim se u mestu, imam onaj poznati prazan hod i rupu u vremenu. Naravno da pokušavam da vidim razočarenje ili promašaj kao dobru lekciju za buduće izazove. Isplatiće mi se kad tad, ali… treba živeti i u sadašnjosti, a sadašnjost mi ostavlja gorak ukus u ustima. Imam težak mesec iza sebe. Zli jezici, finansijska nestabilnost, kao i prevelika želja da se osamostalim. Do sada nisam imala potrebu za time, ali promenilo se otkad sam sa Njim. Želim da imamo mesto za nas. Da uživamo u bliskosti koju smo stvorili. Prva je osoba sa kojom delim sve, pred kim ne prećutim! Prva je osoba kojoj se istinski radujem, i sa kojom želim da provedem što više vremena jer mi njegovo društvo, samo njegovo prisustvo, znači sve. To je prirodno, ako se sa nekim dobro slažeš a hemija vas radi na pravi način, da poželiš da učiniš da vam bude još bolje. Trenutno imam svezane ruke, situacija je takva kakva je, i nemam baš neku vlast nad njom, ali trudim se. Pokušavam i ne dižem ruke… iako ponekad, neuspeh ume baš da opeče. Udahnem, smirim se. Uspostavim balans. Ugrizem se za usnu, pa počenem iz početka, polako! Nekad se predam maštanju, i gledam u daljinu, i vidim plodove ovog truda što oboje ulažemo kako u našu vezu tako i u zasebne karijere. I ono što vidim je vredno svakog truda, i svakog gorkog pada u prašinu. Nikad nisam bila optimista, to mi je u prirodi, ali razvijam se, prilagođavam oči na dnevnu svetlost. Ne mogu sve da gledam sa predrasudom da će kad-tad da propadne. Možda neke stvari odolevaju propasti ako se potrudimo. Ako dovoljno jako poželimo, i posvetimo sebe da očuvamo to što imamo, pa uz to i da steknemo nešto više.

Advertisements

mesto u senci.

zzz

Postoje, posebna mesta koja su nam u životima otkad znamo za sebe, i koja su oduvek obavijena nekim velom tajne. Postoje i mesta o kojima znamo sve, iz nekih sećanja na prošle živote, iako ih u sadašnjem vremenu nikad nismo posetili. Maleni stan u potkrovlju zgrade na Menhetnu, 68. Zapadna 19. Sanjala sam to mesto toliko puta da je postalo gotovo stvarno. Iako se između nas preprečio okean i minimum šezdeset godina. Sada dosta sa ovim uvodnim iskorakom van realnosti. Ja sam sada ovde gde sam. Rođena sam Ovde, i živim Ovde već neko vreme. Kao što sam spomenula, postoje ta neka mesta koja nam čitavog života ostaju tajna iako svakodnevno prolazimo pokraj njih. Za mene je to oronula kuća, u ulici koja se nekada zvala po Svetom Savi, a danas je prosto obezličena adresom Novosadski put br. 5. Kao deca smo virili kroz ključaonicu sa nadom da ćemo ugledati bilo koji oblik života u tami amfor-kapije. Onda smo malo narasli, i gledali kroz razbijeno staklo na kapiji. Pred nama se otvarao hodnik oblepljen keramičkim pločicama sa ogromnim staklenim vratima na drugom kraju koja vode u korovom obraslu baštu, tek da zagolica maštu. I to je najviše što sam videla od te kuće. Stoji tu, na istom mestu više od sto godina, odoleva vremenu iako je sigurno izgubila sjaj koji je imala dok ju je neko naseljavao. Uvek mi je ostavljala velik prostor za maštanje i pitanja. Ko ju je sagradio? Da li postoji neka prostorija sa raštimovanim klavirom? Da li su tavanice oslikane? Da li ponekad zazveči kristal na lusterima ako ih ima? Malo ko zna i ima da kaže bilo šta o njoj. Nekako se i bojim da pitam jer već u mislima imam raspored soba, enterijer, kao i knjige na policama koje prekriva prašina. Možda je u bašti nekad bio vodoskok, možda se u salonu nalazila stolica na ljuljanje. Hiljadu možda! Opet sam dete opčinjeno pred kapijom. I biće uvek tako ogromna u mom oku, neprimetna u tuđem.

 

where I could go, to fall in love with you

tumblr_static_tumblr_static__640

Nikada ništa neće moći da zameni naše lenje subote, onako kada padne veče, i stegne zima. Pretvarajmo se, bar malo, pretvarajmo da se petak nije desio. Eto, doživeli smo subotu jer si veći čovek od mene, ti i ja u krevetu, moja pluća udišu otkucaje tvoga srca. Mogu da osetim miris neizgovorenih reči,  ali večeras ćemo da prećutimo. Večeras će nam se prispavati. Moje oznojano čelo će se skrasiti u tvojim rukama. Neću otići, jer nigde ne bih bila radije nego sa tobom. Sanjala sam jutro u Sahari, Sunce u zaklonu piramida, klečim i brojim zrna peska. Juri me žeđ, skrivam se od nje iza ljubičastih marama. Telo mi prožima groznica, stiskam zube do granice bola. Bežim pre nego što ovo mesto postane košmar. Ljubim te kroz san, i preplićem svoje prste sa tvojima da bih se uverila da si još tu. Kao da ćeš uvek biti, kao da si uvek bio. Još jedna naša nedelja se ostvarila. Stid je još prisutan, ali ovog jutra me gledaš bez prekora. Bistro. Skuvaš mi kafu, koja je po običaju jača od mene, i ne bih je menjala. I smejemo se… Muzika je dobra, mi smo dobro! Pričamo o stvarima koje nikome ne bi pale na pamet. Volim da ostavim otisak svoga tela na mojoj strani kreveta. Miris na jastuku. Volim da ostavim trag da sam tu. Glas da mi je stalo. Ali zvuk se prekinuo negde u grlu. Preterala sam! A poverenje je isparilo kao slika oaze u ovoj surovoj pustari. Znam da smo dobro, jer me stiskaš dovoljno snažno da se šavovi zatvore. Nikad ne bih poželela da sumnjam, ali nekad ne umem da proniknem u dubine, ili me obuzme sirov strah. Sad je prevelik ulog da bih bila spremna da izgubim ovu partiju.

ostajemo budni.

tumblr_oitfh4cwdt1uzomqmo3_500

Svaki put kad me zagrliš imam osećaj da sam pronašla dom,

jer kad sam sa tobom ostajemo budni čitavu noć,

blaženom nesanicom i burom dodira pratimo zvezde na počinak.

Upoznajemo se, kao zveri, mi se ne svađamo, režimo…

iskeženih čeljusti, ali verujem da nikad nećemo otići. Jer,

sva sam tvoja, pomalo vulkan, i nijansa sante leda.

Tvoj kažiprst klizne niz kost mog nosa, i kraj svih mrštenja,

kraljevski se mirimo gospodareći posteljom, divlji i gladni!

Lomiš mi se u grlu. Saplićem se o tvoje očnjake.

… i uvek ću biti ono nešto što stežeš među zubima!

I sav si moj, u jutrima kada se tvoja ruka obavija oko mene,

privijaš me uz svoj kuk kao da sam srasla uz tebe, deo koji nedostaje!

Zatvorenih očiju, znaš svaki moj pokret, svaki uzdah…

i sakupljam trepavice sa tvog lica iako su mi želje ispunjene,

skupljam ih da sagradim sklonište od ovog februarskog vetra.

Ponosno te nosim pod kožom, i u kosi, u osmesima,

čuvam te u uglu oka. I značiš mi sve!

 

otrovni predeli.

tumblr_ojjflg9ypb1u03r84o1_1280

Dan je mirisao na proleće, na neumitno buđenje. Vazduh je bio ispunjen zvukom korenja koje se probija kroz još zamrznutu zemlju u potrazi za sunčevim zracima. Uskoro će nebo da procveta, sanjarim o ukusu  zrelih voćaka koje mi kapaju sa pohotnih ugriza. Ali taj dan nije danas. Danas je fatamorgana. Priroda se poigrala sa čulima kako bi me izmamila iz sigurnog okrilja sobe. Crtam recke na zamagljenom staklu. Nešto se otima u meni. Umor mi savija rebra. Nije to umor, to sebe zavaravam, to je nedorečenost. Uvek je jedna reč na vrhu jezika. A kad je onog dana, uz čašu vina viška, slučajno zagrmela, odjeknula je, odbila se od praznine. Od tog dana mi se nadvija nad vratom poput sečiva, čekam dan egzekucije. Nikad ne molim, a večeras… večeras čekam spas. Da me izmakneš, da me otrgneš od dželata. Nije ni čudo da stvaram prevremena proleća, proleće kao izlaz iz ovog opijumskog sna. I ćutim, i plašim se kao dete od čudnih senki koje padaju po sobi. Ćutim jer nekako sve zvuči pogrešno. Bez namere da povredim, moj jezik seče. Sve posivi oko mene, uvene, padne u sebe. Nema tog proleća koje može mene da popravi, izvuče iz jame u kojoj odbrojavam dane i koja guta sve koji mi se približe. Moje stanje svesti je otrovan predeo. Bekstvo! Karta u jednom pravcu, a na kraju puta da me čeka on. Snažan i glasan. Zagrljaj koji sastavlja. Ili ga uopšte ne bude, predomisli se u poslednjem trenutku. Krajnje promišljeno. Pobegne pre nego što bude prekasno. I opet se nađem sama, onako kako sam i navikla. Mada sa znatnom prazninom. Osećaj kao posle amputacije desne ruke, ili obe, da više nemam radost koju mi pruža crtanje i pisanje. Ili kao da mi nedostaje neka noga, da više ne osetim radost koju mi donosi ples. Najverovatnije ću pisati: ‘Bio je prekratko tu. Bio je divan’ To mi nikad niko neće pokvariti, čak ni ja. Samo će da blista, iz uha. Ostaće mi nedosanjan. Jer ja sam utopljenik sa iskustvom, a još jedan brodolom ne mogu sebi da priuštim.

kriška samoće.

16877346764_8a297b5439_b

Kad ga prvi put vidiš na trotoaru, začudiš se. Šta je ovom čoveku? Zašto mi maše? Pomisliš da te je sa nekim pomešao. Eventualno mu, uzvratiš osmehom. Kada ga drugi put vidiš kako ti maše, pomisliš da je nekakav dobroćudni čudak, pijaniica… Nasmešiš mu se i odmahneš mu. To te makar ništa ne košta, jer ti nikad nije bilo teško biti čovek. Vidiš ga treći, vidiš ga četvrti, peti put. Stoji ispod semafora, pored saobraćajnog znaka koji zabranjuje skretanje udesno. Prepoznatljiva figura, visok i mršav, šešir i mantil, aristokratskog držanja. Uvek je besprekorno obučen, uredan, obrijan i čist, kao da je krenuo na premijeru neke italijanske opere. Stoji nasmejan, i maše ti. I uvek na istom mestu. Tamo gde, u svako doba dana i noći , prolaze automobili. Dok jednom ulicom jure, u drugoj stoje dok čekaju zeleno svetlo. Ako voliš da mašeš, to je pametno izabrano mesto. Tek kad prođeš, i shvatiš da ga tog dana nema na poznatom mestu, jasno ti je da si se navikao na njega. Ako ga nema nekoliko dana, zapitaš se gde je? Kada ga ponovo vidiš, dvostruko mu se obraduješ, nasmešiš se i ti njemu mahneš prvi. Vidiš mu u očima da te je prepoznao, mahne i on tebi, a ti odeš svojim putem, dok on ostane na starom mestu da pozdravlja druge ljude. Kao u nekom selu gde se svi poznaju.

Kada bolje razmisliš, i analiziraš njegovu naviku, on u stvari  i nije baš toliko osobit. On je poput onih staraca što sede u parku na klupi i hrane golubove, ponekad čak i razgovaraju sa njima kao sa starim drugovima. Ili poput onih starih ljudi što ćutke igraju šah ispod krošnje procvetale lipe. Jedino što je njegov hobi mahanje prolaznicima. On maše automobilima, a oni mu trube u prolazu. I tako celu deceniju. Pozdravljajući ljude postao je urbana legenda, poput onih ostarelih uličnih svirača u Dunavskoj. Svi su ga prepoznavali, ili su makar čuli za njega. Ali ga je retko ko poznavao. Gospodin Niko. Gospodin Zbogom. Tek nakon njegove smrti, saznali smo kako se zvao, koliko je godina imao, da je dugo živeo sam, čime se bavio u mladosti. Da je bio starosedelac, rođen u kući svoje bake, u bogataškoj porodici. Ali veo tajne prekriva tačan razlog zašto je pre desetak godina počeo da, svakodnevno  posle večere, izlazi na ulicu. Od devet do deset, pola jedanaest ako nije bilo kiše. Samoća je zla gosođa, loših manira. Njeno carstvo je između zidova praznog stana. Gospodin Zbogom joj je vešto izmicao, dolazivši među ljude, gde mu ona nije mogla ništa.

čekajući kraj januara.

tumblr_m9lgccktwt1rn2peqo1_500

Trebam ti, ovakva, hirovita, sa nenajavljenim odronima raspoloženja,

zamišljena, potištena, povređena.

Rešavaš me, procenjuješ kao neki otmen komad nakita,

analiziraš me, pratiš mrštenje mojih obrva,

sakupljaš me, sastavljaš komade u raskošni vitraž.

Prihvataš me,

kao neku retku vrstu ptica.

Zadržavaš me,

da cvrkućem pod težinom tvojih usana.

Modra i posustala jutra me pronalaze u tvom krevetu

pronašla sam mesto, prirodno stanište,

na tvojim grudima mogu sklopiti umorna krila

i sanjariti o bajkovitim predelima Maroka.

Ovde ću da prezimim, tu ću dočekati proleće,

i nadam se, mnoga leta.

Treba ti, ova moja, urođena razdraganost i dečija veselost,

ovi moji nasumični dodiri u prolazu,

vrhovima prstiju

crtam ti osmeh.

januarska introspekcija.

tumblr_mcy4sgxdad1qf2z0lo1_500

Ova godina je započela žestoko, a pod tim mislim na žestoki minus. Mislim i na put uglačan poput ogledala i na moja kolena koja pomodre čim temperatura padne ispod nule. Januar se ne šali ove godine, mada se vešto skrivam od njega. Pronašla sam utočište, usamljeno ostrvo čiji mi je jedini stanovnik ponudio dobrodošlicu u zamenu da se hrani mojim telom. Dogovor sklopljen, na obostrano zadovoljstvo. I smejem se, i blesava sam, namrštim se ponekad… prilagođavam se! Ali kad sve saberem i oduzmem, zadovoljna sam. Doček Nove godine je prošao bez ‘new year, new me’ jer mi je ove godine sasvim fino u sopstvenoj koži. Skrojila sam haljinu za veče po meri sopstvenog ludila, a potpetice podigla na nove visine… taman toliko da mogu bez smetnje da spustim glavu na njegove grudi, onako u hodu. Prihvatila sam igru zavođenja čak i u ovim vremenskim prilikama, i ponosno nosim ugrize na vratu, poput ordenja. Naučila sam da drugačije gledam na prvu nedelju Januara. To je ono vreme kada se oluja i euforija, i kriza prednovogodišnjeg identiteta konačno smire. Svi spavaju, svi su još mamurni od količine donešenih odluka. Ja sam se ušuškala pod pokrivačem, i pustila kamin da pucketa na monitoru duboko zagledana u sebe, u veseloj dokolici, jer sam svoje odluke davno donela i već neko vreme samo radim na njihovom ostvarenju, i nemam nameru da se pretrpavam novim odlukama dok stare nisam ispunila. Normalno! Dve nedelje, i eto punim 26 godina. Uvek sam smatrala da je prvih trideset godina detinjstva najteže. Ja ne žurim, imam svoj unutrašnji tempo uz koji plešem kroz ovaj život. Nije lako, ali neću kukati, jer nisam od te vrste. Ja sam ponosna januarska vodolija, i čast mi je da rođendan delim sa Virdžinijom Vulf. Jesam lutalica, i volim da bežim, ali što sam starija sve više želim tu sigurnu luku kojoj mogu da se vratim. Nekoga kome bih mogla kroz smeh da ispričam avanture sa svojih lutanja ili snove o zmajevima. Nema u tome slabosti, potrebna je izvesna količina hrabrosti prihvatiti nečiju ruku i sve šta uz nju ide. Prihvatiti nečiji život, i ulepšati ga.  Nije lako kada se po ovom vremenu naleti na beskrajno visoke, zaleđene stepenice, pogotovo uz ovaj moj nesigurni korak.

na božićno jutro.

tumblr_m9akrypw4i1r1fp9d

Ova se zver u meni katkad otkine sa lanca,

a potom mi kida očnjacima utrobu,

oštrim kandžama grebe put na površinu.

Nema tu ‘leptirića’

koji bi bezbrižno lepršali uz golicanje.

Ovo je stvarno, od krvi i mesa,

poput uragana ili slične prirodne katastrofe.

A ja, ja kao dobro poznati mazohista,

prigrlim usud,

jer đavo zna da mi ruski rulet nije stran.

I rekla sam ti: ‘Pucaj’

i povukao si okidač,

tišina koja oživljava ono davno izgubljeno osećanje.

Ulovio si ovu retku zver

čije ime, navike, stanište nećeš naći u knjigama.

Ne postoji nauka koja bi me definisala,

nemam racionalno objašnjenje.

Ja sam sada ovde,

jer ne postoji mesto na kom bih radije bila.

Ja sam sada ovde,

pod tvojim usnama se topim i modrim.

Pitomo ti spuštam glavu u dlan,

pa neka počne,

i neka traje!

put do vere u romanu ‘Braća Karamazovi’

tumblr_mxhrvmadig1sgk9e0o8_1280

U romanu ‘Braća Karamazovi’ problem boga pa i same vere javlja se kroz niz pitanja. Pitanje o bogu može biti i centralna tema romana ako čitalac postavi tačku gledišta u tom smeru. Što se pisca tiče, pitanje o bogu se provlači kroz čitav monumentalni opus Fjodora Dostojevskog. Pitanje o veri i besmrtnosti je istovremeno glavna tema mnogih razgovora koji povezuju ili udaljavaju sve junake stvorene iz piščevog pera. Da li je bog čovekova ‘uobrazilja’ nastala radi zadovoljenja pojedinih čovekovih potreba? Ako se ispostavi da nije uobrazilja, a opet njegova znamenja nisu dostupna običnom, malom čoveku, kako možemo spoznati boga i znati da on zaista postoji? Pitanje da li je bog koji dozvoljava zlo  sveprisutan kroz istoriju čovečanstva, a samim tim nas vodi u krvoproliće zaista Bog? Ili pitanje u najužem smislu, šta je to uopšte− Bog?

Pored toga što se u romanu učestalo postavlja ovo pitanje od strane mnogih nosioca zbivanja, značajno je takođe da središte fabule− ubistvo Fjodora Pavloviča Karamazova predstavlja neposrednu funkciju tog problema. Zaključak je jasan, ubistvo nije posledica samo i jedino interesa i pohlepe, niti nekontrolisanih strasti neizlečivih ‘sladostrasnika’. Ubistvo je rezultat negiranja boga i bogohuljenja i kao takvo je jedina logična posledica. Kroz ovo se, naravno, može potvrditi da je pitanje o bogu dominantna tema ovoga romana. Ubistvo nije stavljeno u centar kao u romanu ‘Zločin i kazna’. Struktura u ovom delu postavljena je tako da ubistvo Fjodora Karamazova predstavlja samo posledicu i element raspleta.

U drugom delu romana, u petoj knjizi, nalazi se ‘Legenda o velikom inkvizitoru’ u kojoj Ivan Karamazov stoji iza tvrdnje  o besmislenosti sveta i istorije. Njegova pobuna predstavlja bogohulništvo u najuverljivijem obliku. Sa druge strane, potpuni kontrast ovom poglavlju je šesta knjiga ‘Ruski monah’ u kojoj kroz poslednje časove života starca Zosime čitalac dolazi do potpunog odbacivanja blasfemije, ateizma i svega onoga što u svetu socijalne revolucije i tehničkih dostignuća ugrožava veru.

Kamen temeljac romana, stub na kome počiva delo je svakako lik Alekseja Karamazova− Aljoše. Njegova uloga dolazi do vrhunca u sedmoj knjizi u kojoj su dva starija brata van središta zbivanja. Starac Zosima je umro, i od svih monaha, Aljoša najviše očekuje da se dogodi neko čudo povodom koga bi starac postao svetac. Čudo se, ipak, ne dešava i to biva veliki potres za Aljošinu veru. Umesto da potpuno izgubi veru jer su mu očekivaja izneverena, i postane poput ostalih Karamazova, Aljoša tek tada shvata pravi smisao vere. Kroz svoju ‘pobunu’ odoleva iskušenjima i na kraju sedme knjige biva potpuno očišćen od greha. Dakle, uporedo sa Hristom koji ljude prepušta njihovim nevoljama, u ‘Braći Karamazov’ postoji i jedan drugačiji Hrist, koji je pun milosrđa.